andrija

Vece koje je proveo kod svoje skolske  drugarice mu je bilo toliko prijatno,da je u uzivao u svakom trenutku,a osmah   ga niti jednog nije napustao.Nazdravljao je sa svojim starim  skolskim drugovima koje nije video dobar deo zime.U pamcenju  im je ostao vise nego upecaceni melanoholicni izraz lica njhovog druga koji se samo na retke trenutke  pokusavao da ih iz zavara losom kopijom nekadasnjeg prepoznatljivog osmeha,jedne snezne decembarske subote.Sa  terase poslednjeg sprata drugaricinog stana posmatrao je okolne oblakodere,u daljini su se nazirala svetla  novog mosta…osecao je svezinu martovske noci,tisinu je oko njega je prekinula sms poruka,osobe o kojoj neprestano razmisljao posledne nedelje…zamisljao ju je kako u svom stanu sa proslavlja sestrin rodjenda,I silno je pozeleo da moze samo da proveri na vrata tog stana i da je bar na trnutak vidi najlepse okice na svetu,predivnu kosicu,….ziasta je bio vise nego raspolozen sto ni u jednoj varijanti nije moglo da promakne nezapazeno njegovim prijateljima.Ali on jednostvano,iako ih dozivljao kao jednu od najvecih vrednosti svog zivota,jednostavno nije mogao da im prica o tako intimnim stavrima iz svog zivota.Samo se ,Draganu pohvalio, jos dok su  dolazili kod Bube premijerno odajuci mu Milenino prisustvo u svom zivotu…..

“Pa i bilo je vreme",potapsao ga je Dragan lagano po vratu dok su ukazili u lift Bubine zgrade,u cijim ocima je video koliko mu istinski drago zbog osecaja njegove srece.

“Imam takav osecaj,da sam samo nju cekao celog zivota”

Na Bubinom balkonu sa koga se pruzao divan pogled koju je pre svega  cinila panorama  novobeogradskih blokova isticala se prijatna  svezina martovske  vecera,osencena prigusenim dahom proleca,ili se to samo njemu tek cinilo.Iza njegovih ledja sa do vrha punom casom penusavog amsetla pojavio se Dragan koji  nije odustajo od namere da mu zapocetu  pricu o svoijim ljubavnim jadima,u iscrpljujucoij vezi nastavi do krajnih detalja.Uveliko je bio rasprican,ali mu se u jedom momentu ucinilo da prica u prazno zbog cega je burno protestovao.

 

 “Pa ti me uopste ne slusas,gledas kroz mene,skroz si odsutan,I shvatam  te potpuno,srecan covek tesko veruje nesrecnom..ajde necu da te davim,vise,na kraju se ipak nasmejao.

“Ne zezaj,slusam te,mozda sam samo malo umoran….

Poslednjih par noci jako malo je spavao,ali uprkos tome uopste nije bio iscrpljen,niti mrzovoljan,sjajno se osecao u svakom smislu….Opet su nazdravili,Dragan mu se jadao,a on ga je pazljivo slusao ,pogledom uprtim na raskrnci ulica Jurija Gagarina.Tok  Draganovih,melanholicnih misli,prekinuo je zvuk sms poruke,sto je njegovom drugu bio samo znak,da za trenutak zacuti,na cemu se  od miline skroz  glasno nasmejao,I osetio je kako ga je istog casa,kada je procitao sms poruku,po njegovim obrazima preplavila crvena boja….Bila je to samo jos jedna u nizu poruka,koju je danas dobio od njegovog srca.I sada kao I citavog popodneva uopste nije znao sta o cemu dalje da joj pise.Naravno,ne zato sto nije imao inspiraciju,inapiraciuja mu nijenog momnta nije ne nedostajala,jer upravo  Milena mu je  dokazivala svakim novim momentom  da je jedino  za nju cuvao svu neznost koja se u  talozila u njegovom srcu,svih oni proteklih godina godina,koje su mu malo toga lepog donele.

“Gagi,molim te izvini,znam da nije bas po bontonu,ali ne zamer molim te jednostavno moram da je odgovorim.Bio je presrecan jer su se konacno dogovorili da se cuju.Pod svojom kosuljom,osetio je brze damare svog srca,bilo je to uzbudjenje mnogo vece od bilo koga koje pamti,poslednjih nekoliko godina.Setio se Milenih popodnevih reci kojim je predskazivala  svoje nezibezno uzbudjenje kada bude cula njegov glas,istog momenta je  je poljubio njenu  sliku.Nije mogao da se nacudi tolikoj Mileninoj iskrenosti,I osecajnosti.Njeno srce je od pre neke veceri definitivno,prisvojio,od onog kisnog dana kada je bio u hramu Svetog Sevi,sebi se zavetovao da ce da Milenu da usreci,,a ovih dana upravo je postao svestan da jedino u tome moze da nasluti smisao svog zivota.Dvojica starih drugova su,sve cesce nazdravljali,umor je cinio svoje,a ipivo,jer proslo je bas dosta vremena kada je poslednji  put do ove veceri pio.ali prijalo mu je bez ikakve sumnje,veceras….Poruke su stizlae jedna za drugom,nije se vise izvinjavao Draganu,koji ga je ostavio samog na terasi,da bude sa svojim mislima,i svojom Milenom….

“Ni u ludilu niko ne moze da me ukrade”

Srce  je sve vise treperilo,a on je pozeleo sto pre  dastigne kuci,da se istusira,sredi za spavanje,I da konacno cuje glas najdivnije osobe na ovom svetu,sto mu ove martovske dane boji najlepsim nijansama.Samo sto je navio veneciujanere u svojoj  sobi,stigla je Milenina poruka da je moze da je pozove.Naravno da je pogledao sat 02:07,zatim je kroz otvoreni prozor pogledao nebo iznad njegove zgrade,posto je zeleo da zapamti svaku sitnicu na  njemu.Tisinu u njegovoj sobi,prekinuo je alt.Konacno u pitanju  je bio pnajlepsi  glas koji je do sada cuo,a vreme je prestalo da postoji tog sedmog minuta drugog sata 15 marta.Svaku njegovu misao  je nagradila svojim neznim osecanjem.Na trenutke je imao utisak da je je sve ovo masta,ili san,zbunjenim pogledom preleto je po sobi,krevet,radni sto,knjiga koju je danas sitao,sve je tu,ipak nije san.Vec je java,lepsa od svakog sna.Ne moze da veruje da razgovora sa najdivnijom osobom na planeti,njegom srecom….ponovila mu je ono sto je permanentno ponavljala prethodnih dna I noci u svojom osecajnim porukama,joj lepo,da moze sebe da zamisli u njegovom zagrljaju…jedno vreme je cutao,nije znao sta da joj kaze,tisina na vezi je izgledala ocaravajaca,slusao je najlepse srce na svetu,srce  zbog cijeg postojanja je postao najsrecniji covek na svetu.Dok je pricao sa svojom Milenom,lezao je u svom krevetu,ljubio je povremeno njenu sliku,i onaj drugi jastuk od koga zamislja njenu kosicu,glavicu,vratic,sve sto je njeno.Po zavrsetku razgovora dugo se nije pomerio,niti je napravio I jedan pokret,bio je previse zamisljen,ni sam nije bio do kraja svestan da su malopredjanji trenuci koje je doziveo zajedno sa svojom srecicom,verovatno najlepsi koji su mu se ikada dogodili.”Meni se  prvi put u zivotu desilo da dok sam te slusala kako pricas,da sam nesvesno pocela da drhtim od srece,nikada nisam imala takav osecaj do veceras”.Nekoliko puta je procitao,najlepsu,ikada  dobijenu poruku,malo puta je u svom zivotu ostao bez teksta ne znajuci sta kaze,to se upravo desilo,ove njegove najlepse noci u zivotu.Ali ako su   njegove reci zatajile,srce nije,ono je volelo,kao nikada do sada,najvredniju osobu koja je verovatno ikada krocila na ovoj sada bozanstvenoj planeti….Kroz  razmaknute venecijanere,probijala se plavkasta siva zora.Jedva se drzao jos budan,nasao je pesmu Novih Fosila,”Bilo mi je prvi put,samo jednom,prva zora svice”…..Da to je bila njegova,pardon Milenina I njegova prva zora…u sledecem trnutku  ga je san konacno savlado….a on je  zaspao grleci najdivnije stvorenje na va svetu. (Dalje)

Cesto,cak i sada nakon tolikih godina znam sebe da zapamtim da li je Crvena Zvezda tog davnog proleca zaista bila najbolji klub na starom kontinentu.Dok sam bio mladji verovao sam da sam i sam doprineo najvecem uspehu,kluba koji mi je ulepsao detinstvo I ranu mladost,a kao kruna svega je ta vredna,najvrednija pobeda u Bariju.Nije da nisam verovao Pancevu,i drugovima,jos kako sam im verovao,kao malo kome pre i posle toga.Ipak,za svaki slucaj sam tog ranog proleca  prilikom boravka na Ohridu,iskoristio priliku da posetim Sveti  Naum.Ne mogu sad, bas da se zakunem da sam se ukrcavsi na pristaniste u Ohridu,da mi je pres ocima bila  eskurzija  cetiri godine ranije. I ljubazni kustos do najsitnijih detalja pripovedao o tom nesvakidasnjem hramu na ovim prostorima.Kroz maglu sam se setio njegovih reci,koje datiraju jos iz cuvenja,kako kaze stara legenda da ko god zamisli zelju  i   polozi levi dlan da grob Svetog Nauma,zelja ce mu se ispuniti.Takodje kroz  jos vecu maglu sam se setio,jos davnijih tetkinih reci,koja mi je  kroz salu,ali savim ozbiljno govorila,da kada se prvi put budem zaljubio da obavezno pohitam na to sveto mesto i da ce mi se zelja ostvariti.Pred ocim su mi bile devojcice iz odelenja koje su u pratnji mladog kustosa,za rumenim obrascicima  kroz neskriveni smeh,jedna po jedna legale na  crveni cilim koji je prekrivao mosti Svetog Nauma,i njihovi dlanovi  polozeni preko cilima na kome je bio izvezen prelep krst.Tada, jos nisam razmisljao o svojim zeljama,ne znam ni da li sam ih imao,ali nije mi ni palo na pamet da se podvrgnem ovom ritualu.Gotovo su se sve devojcice pre li nesto kasnije hvalile kako su m se njihove devojacke  zelje mahom ispunjavale.Ne znam da li sam im poverovao,ali znam da mi je njihovo hvalisanje ostalo urezano u nekom kutku secanja,cije sam se bas te datoteke prisetio istog onog jutra u carobnoj tisini, skroz savrene prirode,koju su ukrasavali,uostalom kao i uvek velelepni paunovi. I prvi put sam zaboravio da upalim svece pre nego sto sam usao u malenu crkvu jos iz devetog veka,ali sam zatvorio oci pre nego sto sam stavio levi dlan svoje tada jos uvek skoro decacke ruke…U noci  29 maja kada  je Darko Pancev uzimao zalet sa penala,pred ocima mi je lebdela ta slika.Vreme je cinilo ono sto se od njega ocekuje,a ja sam svaki svoj dolazak na Ohrid koristio da bar po jednom odem i zahvalim se tom cudotvorcu,koji je lecio bolesne,usrcivao nesrcne,pomago siromasnima,ali nikada vise nisam zazeleo zelju,ne samo zato sto sam mislio da je i ona jedna  sasvim dovoljna,vec nekako zelja nisam imao,nije postojala zelja kojom bih mogao da promenim svoj zivot,osim jedne,ali koja znao sam vec nije po kanonima nase crkve.Danas sam opet  na Svetom Naumu….Vremena su se promenila…Istog trenutka kada sam krocio na Sveti Naum nisam mogao a da se ne prisetim one kisne nedelje,pred Uskrs,mislim da je bio ponedeljak,a ja sam imao sam utisak da sam jos u proslom zivotu  poslednji put bio u Hramu Svetog Save,noge su same vukle,nisam osecao kisu,ali jesam miris tamjana….paleci svece,osetio sam kako mi suze naviru…to je bio dan koji mi se zauvek urezao u srce,to je bio dan kada sam osetio zelju za zivotom,to je bio dan kada sam posle mnogo dana,godina,pozeleo nekog,svom svojom,cistom,iskrenom,najnevinijom ljubavlju,to je bio dan nesto kasnije sam shvatio kad sam opet poceo da volim zivot,to je bio konacno dan kada sam zavoleo jedno predivno stvorenje,koje mi je od tog kisnog ponedeljka svakim novim danom pokazivalo koliko je njegovo srce predivno,najlepse na svetu…Setio sam 600 km juzno od Vracra,takodje prelepog hrama,neznam da li je tada na Svetom Naumu padala kisa,ali znam da sam odlucio da ne smem da propustim priliku da odem tamo,I po drugi put pomislim zelju,zelju svog zivota….sacekao sam da ostanem sam,pre nego sto mi je noga krocila crkvom,stajao sam dugo u porti I palio svece,strpljivo sam cekao da do gore,skroz,objasnivsi svom drugu da me pusti  neko vreme da budem  skroz sam.Ne znam da li mi je ikada samoca toliko prijala,u stvari nisam bio sam,od aprila vise nikad nisam sam…Pozeleo sam da cujem tog trenutka svog malog andjela,na samom ulasku u crkvu je stigla njena poruka….kako je znala da je posalje bas u tom trenutku….malenu crkvu poznajem kao svoju sobu,,prosao sam kroz sveta vrata u desno….sagnuo sam se skroz,zatvorio sam oci,ali opet sam video samo nju,spustio sam dlan na sveto mesto…pogledao za trenutak u,Svetog Nauma,na cijoj kupoli se blistao njegov lik,zazeleo  sam jako,nikad jace,iskrenije…..poljubio krst oko svoga vrata….nikada nisam tako ljubio,nikada nisam tako zeleo….ni sam ne znam koliko sam vremena proveo u crkvi,dok  se na vratima nije pojavio moj drug, sluteci koliko sam zaista zeleo da se osamim.I ovog puta je bio savrseno diskretan….

“Izvini sto sam usao,ali poslednji brod za Ohrid polazi za manje od deset minuta,taman toliko nam treba do pristanista….znam da to mozda sada I nije najbitnije,obratio mi se nudeci me maramicom….

Pogledao sam svog druga preko ramena ,brisuci maramcom uglove svojih  vlaznih ociju.

“Malo cas sam ucinio najlepsu stvar u svom zivotu”

Suton  se polako prikradao nad  Svetim Naumom….Kroz nekoliko trenutaka smo se tiskali na malenom pristanistu,i kao poslednji putnici smo nekako ipak uspeli da udjemo na brod.Modro sunce sa nadolazecim sumrakom je cinio,najlepsi suton u svom zivotu koji sam ikada imao prilike da vidim.Posmtrajaci sve vecu razdaljinu od pristanista,i obrise crkvene kupole,koja se svakim sledecem trnutkom sve vise gubila u daljini.Bez ikakve dileme sam bio svestan da sam na Svetom Naumu,ostavio deo svog srca,koje pripada samo njoj…..a zelja ona. jednostavno mora da se ispuni,jer u suprotnom moj zivot ne bi imao smisla…..

A i  ispunio sam tetkinu zelju…     (Dalje)

Te veceri  prvi put sam bio svestan da mi bride obrazi.Nije postojala ni trunka dileme,da se na njima neprestano  smenjuje citav spektar crvenkastih nijansi.Za sve je  kriva Tatjanina recenica “Da mi je  samo jos juce,neko rekao da cu zazeleti da sam bar godinu dana mladaja,slatko bi se nasmejala,ovako moj vise  gorci”.Zaista  njen osmeh, bio je osencen setnom,nijansom.Zbunio sam se,po ko zna koji put.Imao sam utisak da cuje damare mog nemirnog srca.Spustila se na pod,sela je tik do mene,toliko blizu da su se  cak   i  nasa ramena dodirnula.Nisam imao  snage da izdrzim njen pogled, umesto toga,svojim nemirnim  uporno sam trazio neku izmisljenu tacku u Tatjaninoj sobi,a u stvari nevesto sam izbegavao njen,ceznjivi pogled koji me je molecivo trazio.Svojom dugom,razbarusenom,kosom,prekirila je  lice,,i ovlas me je dodirnula mokrim pramenovima  svoje kose,tako da sam osetio miris njenog sampona koji mi je zapuhnuo nozdrve.Nisam vise imao kud,te sam potrazio njene krupne oci,sto su me ipak stidljivo docekale negde u vrtlogu  vec pomenutih gustih i  jos uvek vlaznih premenova.Pruzila mi je svoju ruku.privukao sam je nezno svom  ramenu,kao da je jedva docekala,spustilvsi glavu negde na pola puta  izmedju mog vrata i ramena.zagrlio sam je,kao da sam to cinio citavog zivota.A oboje smo znali,da dozivljavam premijeru,kada je o zagrljajima rec.I njoj je takodje bilo prvi put,da  je neko grli.Prvi put je dotakla ruku jednog mladica.dugo je nije odvajala od moje,isprpletela je svoju u mojoj,I obrnuto cini mi se na bezbroj razlicitih nacina.Dugo nismo progovorili ni jednu  jedinu rec…Osetio sam po svom vratu kako klize Tatjanine,vrele suze.nezno sam pokusao da je otvorim okice.Nije vredelo.

“Nesto ipak,nije uredu”zapitao sam bojazljivo

Utisak me je nosio,da odgovor cekam dobar deo vecnosti.

 I da je potrajalo i  mnogo duze,dok nisam dobio toliko zeljeni  odgovor,vredelo bi u svakom slucaju.

Mojom rukom je obrisala poslednje tragove svojih suza.Savresno

“Molim te,gotovo da je saputala,nemoj ali nikada da budes neko drugi,do onog sto jesi,na momente joj je sapat nestajao u nagovestaj isprekidanog  tihog jecaja koji se negde ipak na svu srecu u daljini  gubio.”od kako znam za vreme i za sebe,sve vreme iscekujem trnutak u kome cu da srtnem nekog kao sto si ti.”Oprosti mi na  suzama…”jel sam ja sada tvoja devojka? Konacno se osmehnula,prvi put posle suza,neprestano klimajuci glavom kroz osmeh.

“Mislis prva moja devojka,I sve ono sto sam jedino oduvek zeleo da imam pored sebe……Da jesi”

“Zelim da budem tvoja,samo tvoja uvek,i zauvek

Sklopila je svoje male,nezne rukice oko mog vrata,i dugo me je grlila….Kisa nije prestajala,cak ni na trenutak.Pogledao sam nebo.kroz rupu na tremu njene kuce dok me je,pratila sa svog praga…a onda je utrcala kao kakvo postidjeno dete u,kucu….i sa prozora svoje sobe,najlepse sobe na svetu,ljubila svoje dlanove i lepila ih na stara okna prozora niz koje su slivale brze kapi aprilske kise…..

 

 

Oktobarsko sunce je miluje levu obalu Dunava…..prijatni povetarac ,pred sobom ,polagano nosi,osuseno,pozutelo lisce otkunuto sa stare lipe… u nozdrvamam jos oseca  njen,prolecni miriis,nosen prijatnom sparinom ispred  broja 14,dotrajale,i oronule zgrade,iz koje se siri  miris memle,ustajlosti.Drveni sanducici na samom ulazu u zgradu su savrseno se uklapaju sivilo ambijenta na adresi seste ulice Grge Andrijanovic.Poslednji sprat,prezime Kosanovac.Niko ne otvara vrata,na zvonce,cak ni na kucanje.Oseca graske na svom celu, dok radosno preskace po dva  stepenika,broji otkucaje srca,ne samo svog….u nozdrvama mu bruji opet stara lipa…jos jace oseca damare pod svojom majicom…nikada mu se april nije dogodio,kao ovaj…prvo prolece da je njegovo.I Milenino.verovao je da ce trajati veceno…ali proslo poput polutrentka.Vec je jesen,menja se vreme,sve nekako bledi,pa cak i  secanja na neke bliske ,skorasnje dane,ali   onu aprilsku sparinu,u predvorju oronuke zgrade,kada je cvetala stara lipa,ni jedno secanje ne moze da narusi….a njegova srce bilo je Milenino…..iako je proslo….jos uvek je…..

Stojadin Mirkovic - Cole - 14.01.1972. - 29.09.1991. SRPSKI elektronski i štampani mediji su, počekom oktobra 1991, posle velike eksplozije u Bedeniku kod Bjelovara, javili da je major JNA Milan Tepić, posle odsudne odbrane, digao u vazduh vojno skladište municije i opreme. Vatrena pečurka pored komandanta progutala je i jednog vojnika, kojem se u početku nije znalo ime. Od tog tragičnog dana prošlo je 15 godina, a naša šira javnost još gotovo ništa ne zna o vojniku Stojadinu Mirkoviću, devetnaestogodišnjaku koji je mladi život žrtvovao za spas, kako je tada mislio, svoje otadžbine.Ovo je dakle istinita priča o golobradom mladicu iz sela Gornje Leskovice kod Valjeva, kako je dospeo u Bedeniku,gde se ginulo,i sta se sve desavalo pre ,u toku i posle eksplozije. MLADIĆ Sto­ja­din Mir­ko­vić oti­šao je na od­slu­že­nje voj­nog ro­ka 28. de­cem­bra 1990. go­di­ne, u Ba­njalu­ku. Uz pesmu i veselje celo selo ga je ispratilo. Svi su mu po­že­le­li sve naj­bo­lje, mno­go sre­će... A ona mu je i bila potrebna, jer su za­po­či­nja­li ne­mir­ni da­ni ce­pa­nja Ju­go­sla­vi­je, da­ni ka­da će se do­no­si­ti pre­sud­ne od­lu­ke, pa i one ko­je od­lu­ču­ju o ži­vo­tu i smr­ti. Ra­do­stan što što mu se ostvarila želja da svoj dug otadžbini odsluži u elitnim jedinicama JNA, Sto­ja­din je ušao u krug kasarne, ne raz­mi­šlja­ju­ći mnogo šta će ga na pu­tu sti­ca­nja zna­nja i ve­šti­na sna­ći. Nje­mu je bi­lo va­žno da ča­sno i po­šte­no od­slu­ži voj­ni rok, izuči za vo­za­ča oklop­nog bor­be­nog vo­zi­la, postane pravi tenkista. O po­li­tič­koj si­tu­a­ci­ji u ze­mlji Sto­ja­din ni­je mno­go raz­mi­šljao, ni­ti je, pak, u to bio do­volj­no upu­ćen, on je smatrao da je nje­go­vo da slu­ša sta­re­ši­ne, uči, i da iz­vr­ša­va sve voj­nič­ke oba­ve­ze. U PISMU ko­je je upu­tio rodbini, naglašava: "Ce­li dan su oba­ve­ze. Ni­je lo­še, ali je bo­lje kod ku­će. Ba­njalu­ka je lep grad, ali još ne mo­že­mo da iz­la­zi­mo. Do­đi­te mi na za­kle­tvu, 12. ja­nu­a­ra 1991. go­di­ne." - Oti­šli smo na za­kle­tvu u Ba­njalu­ku - pri­ča maj­ka Ani­ca. - On u stro­ju, a me­ne po­di­la­zi ne­ka je­za, ne mo­gu da ga se na­gle­dam. Ka­da se ta sve­ča­nost za­vr­ši­la, kre­ne­mo u grad. Nas še­sto­ro. I ho­će­mo u pr­vu ka­fa­nu, da ne­što po­pi­je­mo. Kad Co­le ka­že: „Ne, tu ne mo­že." Mi ho­će­mo u sle­de­ću, a on po­no­vo: „Ne mo­že ni tu, za­bra­nje­no nam je.“ Ode­mo u tre­ću - tu mo­že! I ta­man se­do­smo, kad pre­ma na­šem sto­lu ide čo­vek u ci­vi­lu i pra­vo pre­ma mom Co­le­tu. On usta­je, po­zdra­vlja ga, ovaj ga ne­što pi­ta... Po­sle nam ka­že: „To je sta­re­ši­na ko­ji je za­du­žen da nas kon­tro­li­še. I u gra­du mo­ra­mo da se pri­dr­ža­va­mo voj­nič­kog re­da i di­sci­pli­ne.“ - se­ća se maj­ka Ani­ca. - Po­sle za­kle­tve do­šla sam ku­ći po­ma­lo za­bri­nu­ta. Ni­sam raz­u­me­la po­li­tič­ku si­tu­a­ci­ju, ali me je upla­ši­lo to što se ne sme u sva­ku ka­fa­nu ula­zi­ti. Ose­ća­la sam da se ne­što ve­li­ko i te­ško spre­ma svi­ma na­ma... A Stojadin se redovno javljao, da majci smanji brigu. U časovima slobodnog vremena, u mislima, vraćao se u svoje selo, među drugove sa kojima je završio osnov­nu ško­lu „Mi­loš Mar­ko­vić“ u Do­njim Le­sko­vi­ca­ma. Sa njima je kao đak - pešak proveo osam go­di­na, sva­ko­dnev­no pu­tujući, ta­mo i na­trag, više od pet ki­lo­me­ta­ra. Dra­gan Popović, u to vreme di­rek­tor osnov­ne ško­le, ži­vo se se­ća ko­vr­dža­vog de­ča­či­ća ko­ji je se­deo u pr­voj klu­pi u sred­njem re­du i uvek bio tih, po­vu­čen i vr­lo pa­žljiv na ča­su. Ističe da je najviše vo­leo prak­tič­nu na­sta­vu, jer je ta­da mo­gao da po­ka­že svo­ju ve­šti­nu s ru­ka­ma, bi­lo da se ra­di na po­ljo­pri­vre­di ili oko ne­ke me­ha­ni­za­ci­je. To mu je, jed­no­stav­no, išlo... Svi su primetili njegovu prirodnu obdarenost za tehniku. To ga je, verovatno, i predodredilo da zatraži rod vojske u kome će rukovati mašinama. Radostan je zbog ispunjene želje, pa to i iskazuje u pismu majci, 12. 2. 1991. go­di­ne. „Zdra­vo MA­MA!!! ... Sad sam se vra­tio sa vo­žnje, pa po­žu­rih da ti se od­mah ja­vim, da se ne bi na­lju­ti­la. Ov­de pa­da sneg, a mi na obu­ci u onom vo­zi­lu što sam ti po­ka­zao kad ste bi­li ov­de. Super je mašina, već sam mnogo naučio... Ne­moj da se se­ki­raš za me­ne, pro­ći će i ova go­di­na. Ako ste u mo­guć­no­sti, po­ša­lji­te mi ne­ki pa­ket, ne mo­ra da bu­de ne­što na­ro­či­to: ma­lo su­vog me­sa i ne­ke ko­la­če. Mo­žda do­đem na od­su­stvo ne­gde za Đur­đev­dan, a mo­žda i na na­grad­no? Pi­ši. Voj­na po­šta 9855/15 78002 Ba­njalu­ka.“ VOJNIČKI dani Stojadina Mirkovića teku uspešno, on napregnuto uči i vežba. Svoju majku Anicu, brata Do­brivoja, rodbinu i rodno selo Gornje Leskovice, stalno nosi u srcu. Radostan zbog uspeha u vojnoj obuci ponovo javlja majci, da je obraduje: „Zdravo mama, ...Imam samo još 15 dana ovde, a zatim, idem u prekomandu. Pripremam ispite iz vožnje i održavanja, po­lažem za vozača borbenog vozila, a posle sa ovom dozvolom mogu da vozim sve građevinske mašine u civilu. Nemojte da se sekirate za mene, nadam se da će mi biti još bolje u prekomandi...“ Prošlo je i tih petnaest dana Stojadinovog vojnikovanja u Banjaluci, položio je s odličnim uspehom obuku za vozača oklopnog borbenog vozila. Nije mu se posrećilo da, kao najbolji, ostane u Centru, i obučava no­ve vojnike. Pripremao se za prekomandu, jer se u Jugoslaviji vojnopolitička situacija dalje komplikovala, a najbolji su morali da idu na najodgovornija i najteža mesta. Pre odlaska u prekomandu još jednom se javio majci Anici pismom iz Banjaluke, sa sadržinom koja ju je iznenadila. - U maju 1991. godine dobila sam pismo od mog Coleta nekako drugačije sadržine od prethodnih. Vide­lo se da ga nešto muči, ali to ne može da kaže. Na kraju, kao uzgred, napominje: "Ako izbije rat u Hrvat­skoj, moja jedinica će biti prva na udaru..." - ističe majka Anica. Odredište njegovog daljeg vojnikovanja bilo je Bjelovar, vojna pošta 4848/16. Odatle će ubrzo krenuti u vojni objekat Bedenik, dvadesetak kilometara udaljen od grada. Tamo je skladište borbene tehnike i muni­cije za koje su hravatski bojovnici bili posebno zainteresovani, jer bi osvajanje za njih značilo veliki ratni plen, kojim mogu da nastave dalja borbena dejstva u odvajanju od Jugoslavije. SA novog odredišta odmah se javlja majci i rođacima Mići i Doci: "Ovde kod mene je stanje još uvek mirno. Vreme je toplo. Nemam mnogo šta da vam pišem, ali imam jed­nu molbu. Mićo, molim te pošalji mi jednu svesku A4 format sa tvrdim koricama, jer ovde ne mogu da ku­pim, pošto ne izlazim u grad, a u kantini nema. Pošalji mi neke makazice za papir i lepak za hartiju..." Sveska je upućena, a da li je stigla do njega to niko ne zna. Dolazili su teški dani za sve starešine i vojnike u Bjelovaru i Bedeniku. Vreme odluke se bližilo. I u tim najtežim trenucima, Stojadin ne zaboravlja svoje, seća se svakog detalja provedenog na obroncima Povlena, u selu Leskovice, dvadesetak kilometara udaljenog od Valjeva. Kuća porodice Mirković je najudaljenija - ispod samog vrha Magleša. U tom krševitom i za život dosta te­škom predelu, rođen je Stojadin Ž. Mirković Cole, kako su ga iz miloštva zvali. - Priredio nam je veliku radost, rodio se baš na srpsku novu godinu - 14. januara 1972. godine - seća se majka Anica. Decom, najvećom radošću, punila se kuća Živojina i Anice Mirković. Tu su bili i stari roditelji Živojinovi - otac Radivoje i majka Radmila. Čestita i vredna porodica bila je u usponu - željna rada i svakovrsnog na­pretka. Sve do jednog kobnog dana. KAO i mnogih prethodnih dana i tog jutra ispratila je Anica svog domaćina Živojina na posao, na njivu, ne sluteći da će njenu sreću zameniti tuga. Kasnije, tokom dana, stigla je tragična vest: „Živojin je poginuo, prevrnuo se traktor na kojem je bio, prignječio ga, i ostao je na mestu mrtav“. - I tako, u 29. godini, postala sam udovica sa sitnom decom: Dobrivoje devet, a Stojadin šest godina, sve­kar i svekrva već stari, imanje udaljeno od kuće, puna avlija stoke, mehanizacije nemamo, sve radimo za­pregom - sa setom priča Anica. Deca su bila poslušna i vredna. Mlađi Cole, ličio je na majku, a po pričanju ujaka Radisava Tripkovića, na­sleđuje i porodičnu lozu - junačku i ratničku: pradeda majke Anice, Ostoja, vojničina s Kolubare, gine u ra­tu 1914; njen deda Milinko i otac Vladimir bili su učesnici Drugog svetskog rata, u kojee potonji biva ra­njen, kao borac Šeste ličke divizije, kod Bijeljine, a kasnije, u pedesetoj godini, umire od posledica toga ra­njavanja. Sve je to znao mali Cole. - Bio je veoma srećan kada je sa regrutacije stigao kući i svima objavio da ide u tenkiste - ponosno priča ujak Radisav. - Mislim da se ugledao i na oca Živojina, koji je služio u Titovoj Gardi, i na dedu po ocu Radi­voja, koji je bio kraljev gardist. DUGI dani nemirnog leta 1991. godine, teško odmiču. Neizvesnost i zebnja uvlače se u svačiju dušu. U Hrvatskoj se velikom brzinom širi opšta netrpeljivost i antisrpska histerija, koja preti da zahvati i Bosnu i Hercegovinu... Stručnjaci procenjuju da u toj, još uvek, jugoslovenskoj republici ima pod oružjem oko 100.000 bojovnika. Reke izbeglica idu prema Srbiji! Srpske oblasti u Republici Hrvatskoj još uvek opstaju... Strepe majka Anica, brat Dobrivoje i ujak Radisav i mole se Bogu da njihovom Coletu bude sve najbolje. Da majka ne brine, javio se pismom. Ono će, tako je sudbina htela, biti i poslednje: "... Mama ja sam u kasarni u Bjelovaru. Nemoj se sekirati, jer sam na sigurnom mestu. Kod nas nema problema, a i smiriće se ovo...", tešio je majku i rodbinu Stojadin, iako je znao da se stvari svakim danom pogoršavaju. "... Ako imaš mogućnosti, pošalji mi neki paket. Pripremi one kolače na presu i dodaj još nešto, jer znam da nemaš para, da jedva sastavljaš kraj s krajem. Nemoj da pomisliš da sam bekrija, ali ako imaš pošalji mi i litar rakije da počastim drugove..." Spakovala je sve što je želeo. I rodbina, kada je čula da se njihov Cole javio posle prekomande, želela je da u paket stavi svoje pozdravlje, makar rumenu jabuku, za zdravlje. U paket je stavljeno i opširno pismo koje je započela majka Anica s najboljim željama, a završili brat Dobrivoje, ujak Radisav i ostali rođaci: Milivoje, Vesna, Dragan... Paket je otišao u Bjelovar, a da li je i stigao do odredišta? - TIH dana se u Hrvatskoj pakao produbljuje. Bjelovarski garnizon, čiji je komandant pukovnik Rajko Kovačević, hrabri Grmečlija iz Velikog Radića kod Bosanske Krupe, šesnaestog jula 1991. godine, posetio je general Vladimir Trifunović. Major Milan Tepić, pomoćnik komandanta za borbenu tehniku, zapisao je u svoj ratni dnevnik. "Situacija nikakva. Svi smo tužni, beznadno tužni posle slovenačkog noža u leđa. Mnoge starešine su potištene. Ne znaju šta im je sa porodicama. Ostalo se bez novca. Pušači nemaju cigarete i hrana nikakva. Neizvesnost na sve strane. Od generala svi zdušno tražimo da idemo iz grada prema poligonu u Gakovu, jer tamo prema Grubišnom polju i Daruvaru su srpski krajevi. Pitamo šta je sa obećanom popunom, jer nova hrvatska vlast otvoreno naoružava stanovništvo, mađarska granica je potpuno otvorena, a na svim putnim pravcima postavljaju se mnogobrojne barikade. General Trifunović nas hladi konstatacijom da preterujemo. "Ništa neće tako biti, kao što vi mislite", kaže. "Biće gore", kaže major Stefan. General nam još dosoljava ranu da je naređenje odozgo da se svaki objekat mora čuvati i braniti od eventualnih provokacija. Jedan kapetan pita generala šta će biti sa porodicama starešina. General Trifunović mu nije ništa odgovorio. Mi od maja ne izlazimo iz kasarne, pucaju na stražare i zaustavljaju naša vozila, a on nema ni reč da kaže." U SRBIJI i drugim krajevima se sa zabrinutošću prati vojno-politička situacija u Hrvatskoj! U narod se uvukla nekakva crna slutnja. Nespokoj i u porodici Mirković. Cole se ne javlja, a niko ne ume, ili neće, da kaže šta se zapravo zbiva u Hrvatskoj, posebno u Bjelovaru, gde on služi vojni rok. - Vidiš, Milane, situacija je sve gora i gora. Korpus nam je otišao k vragu. Moral posle Slovenije nikakav. Nego da vidimo šta ćemo da radimo. Kakve ti imaš prijedloge? - pita na jutarnjem referisanju pukovnik Kovačević majora Milana Tepića, svog pomoćnika. "Druže pukovniče, zmije će da rade svoj posao, a mi ćemo raditi svoj. Imam obaveštenje da civili pod oružjem svakodnevno i upadljivo se muvaju oko našeg skladišta u Bedeniku. To je, ipak, dvadesetak kilometara od Bjelovara. Ja bih vam predložio da Bedenik bude moja briga." To su bili dani odluke i dani akcije. Ništa se nije smelo prepuštati za sutra. Svi su to u Bjelovaru znali, pa i vojnik Stojan Mirković. Mirno je prihvatio naređenje da sa grupom vojnika obezbeđuje vojno skladište IZ dubokih misli Stojadina prenu zvuk vozila koje se približavalo kapiji skladišta. Kada je video da iz vozila iz­lazi major Milan Tepić osetio je olakšanje. Vojnički pozdrav, a zatim raport starešini: „ ...Druže majore, oni i po noći dolaze autima, ovde, do ulaza kapije. Puštaju glasno muziku, izađu na mi­nut-dva, nešto se došaptavaju, pokazuju nešto prema našoj spavaoni i onda idu. I tako po nekoliko puta na noć. To traje danima ...“ Odnekud su se oko Tepića i Mirkovića sjatili i ostali vojnici. „Oni nam ne misle dobro, iako mi nikome ne mislimo zlo", saopštavao je svojim vojnicima major Milan Tepić. "To ste i sami mogli da zapazite kad izađete u selo. Zato moramo biti svi ko jedan. Prekidamo potpuno s po­jedinačnim izlascima, nego samo u grupi i sa oružjem. Na provokacije nećemo nasjedati. Od nas neće dobi­ti ni mrvu povoda, mada ga oni neće ni čekati. Tehnike i oružja imamo i previše u našem skladištu. Moramo sa svim ovim znati rukovati.“ Major Tepić je sa svakim vojnikom ponaosob razgovarao. Hteo je da se uveri koliko je ko sposoban i gde će moći najviše da doprinese uspešnoj odbrani. Vojnika Stojadina Mirkovića, kršnog planinca, Valjevca, od­mah je zapazio, kao vrednog, odlučnog i poštenog mladića, iako i Mirković nije krio zabrinutost za okolnosti koje će se dešavati. U SKLADIŠTU Bedenik kraj Bjelovara, tog septembra 1991. svaki dan je teži od prethodnog: ostrašćeni napadači navaljuju sve većom snagom - hoće da zauzmu skladište i dočepaju se sjajnog plena - vrhunske tehnike i modernog naoružanja, uz mnogo municije. Svakodnevno se puškara, obostrano. Milan Tepić, komandant skladišta, u svoj ratni dnevnik zapisao je: „Dvadeset šesti septembar 1991. Poslednjih dana niko od nas nije čestito ni trenuo. Na san niko ne misli. Imamo odličan položaj, a da nas je više, ustaše nam ne bi mogle ni pera odbiti. Ne mogu uspostaviti nika­kvu vezu s Banjalučkim korpusom. Oni su nam jedina šansa da se izvučemo iz ovog osinjaka... Stojadin mi kaže da je pogodio crnca koji je već tri dana na tavanu jedne štale preko puta glavnog ulaza u skladište ... Danas sam završio miniranje skladišta - desetak kapisli sa detonatorima. Jedini problem je što mi je nestao detonacioni uređaj. Ali, tu je akumulator iz mog auta ... ...Koristeći oblačnu noć vojnik Stojadin Mirković je hitronogo, za tili čas, izvadio akumulator iz moga auta i donio ga u skladište... ...Stariji vodnik Ranko Stevanović, divan Nišlija (koga su kasnije Hrvati streljali), referiše mi da smo ustaša­ma nanijeli značajne gubitke. Mi imamo samo jednog ranjenog... " HRVATSKI bojovnici i dalje napadaju. Pozivaju na predaju, nude majoru Tepiću pasoš i put u inostranstvo, ukoliko preda skladište. Umesto odgovora nestrpljivim napadačima, major Tepić se obraća svojim vojnicima: - Ne znam koliko ćemo moći ovako još izdržati, oni će žestoko navaliti i nastojati da nas zaskoče. Zato su pažljivi sa vatrom i izbegavaju da udaraju po skladištu, jer ovo što mi imamo ovdje, za njih je više nego dragocjeno. Isključivo je moja briga da oni to ne dobiju u ruke, jer možete samo zamisliti kakva bi to bila tragedija za naš narod. Ovo je moja davna odluka i molim da se ne komentariše. Kad dođe trenutak, kad se više ne bude moglo izdržati i kad dođe do oka, tražiću da se udaljite na pristojnu udaljenost od glavnog objekta. Dakle, ne zamjerite mi ako sam negdje prema nekom od vas pogriješio, ali ja hoću dvije stvari da uradim uz vašu pomoć: da ustašama ne dam Bedenik, i da vi ostanete živi! Neka neko od vas sačuva ovaj moj rat­ni dnevnik! OSVANULA je nedelja, 29. septembar 1991. godine. U glavnom skladištu major Milan Tepić je sam. Vojnik Stojadin Mirković je u transporteru. Ostali su se, pod okriljem noći, rasporedili i dobro utvrdili nešto dalje. Tako je tražio major. Oko skladišta mrke prilike pogureno pritrčavaju ogradi. Očigledno: sprema se odlučujući napad na skladi­šte! Zna to Milan Tepić, koji čeka samo pogodan trenutak za ostvarenje svoje velike odluke. U transporteru Stojadin napregnuto prati sve što se dešava izvan ograde. Gleda vojnike kako se gomila­ju. A onda mu naglo udari krv u glavu, grunu neka nova nadljudska snaga, pa gotovo glasno izgovori: „Moramo se braniti, sloboda nema cenu!“ U tom trenutku začu grmljavinu tenka u pokretu. Na njemu šahovnica. Ispred kapije napadači likuju: "Pre­dajte se, garantujemo vam život, bez obzira što ste agresori! Evo, vidite, imamo i vaše tenkove!" SVAKOG trenutka ratni pakao treba da započne. Major Tepić daje znak svojim vojnicima da raspale punom snagom. Mirković dočekuje naređenje kao jedini spas: iz transportera započinje da kosi napadače. Tran­sporterom neprekidno šeta da bi učinak bio što bolji. Razvija se prava rovovska borba. Milan Tepić spazi svog bivšeg kolegu Vugleca, kojeg sa još dvojicom Mirković pokosi rafalom iz transporte­ra. Odjednom, iznenada, navala utihnu. Čak se i tenk povukao. Izgleda da ga je Mirković pogodio u žiroskop. Svi u skladištu znaju da je ovo zatišje pred buru, glavno tek dolazi. Bojovnici će udariti s leđa. Major Tepić želi da spase vojnike. Daje znak Stojadinu Mirkoviću da izađe iz transportera i da ide napred među ostale drugove. Neka bace oružje i neka se predaju. Mirković je samo odmahnuo glavom: ne dolazi u obzir, kao da kaže. To je jedino naređenje koje neće izvrši­ti, rekao je još juče. Major je mislio da se on šali, pa Stojadin je tek počeo da živi. Tek mu je devetnaesta. Vojnik Stojadin svoju odluku nije želeo da menja, on je ovu borbu shvatio kao odlučujuću borbu za Jugosla­viju, za opstanak svojih najbližih: majke, brata, ujaka i svih mladića iz svog kraja; za tako velike uloge nije žalio da položi i svoj život. Reski rafali bojovnika ponovo ga vratiše u stvarnost. Započeo je odlučujući napad. Napadači svoj krvavi pir započinju s leđa Tepićevim borcima. ODNEKUD „zolja“ dolete i pogodi transporter. Ote se jauk ranjenog Mirkovića, ali vatra iz transportera ne prestade. Iako teško ranjen, Stojadin je nastavio svoju herojsku borbu. Začu se fijuk i nova „zolja“ pono­vo udari u transporter. Stojadin Mirković se više nije čuo. - Stojadine, posebno će mi platiti za tebe - ote se iz duše majora Tepića. Jurišnici su navaljivali kao besni psi, major Tepić je to i čekao. Želeo je da im što skuplje preda skladište. Kada je video jednog koji je pokušao da povuče obarač i usmrti ga, spustio je žicu na „minus“ akumulato­ra. Odjeknula je strahovita eksplozija! Sto sedamdeset tona eksploziva, a sa njim i sva tehnika, poleteli su u vazduh. Sinula je svetlost u po bela dana. U Bjelovaru su mislili da se dogodio zemljotres. Ogromna bela pečurka videla se do Garešnice i mađarske granice. Veliki krater i uništena i povaljena šuma u Bedeniku delovali su sablasno. Bilo je trideset minuta pre podneva. Garnizon u Bjelovaru pao je u prvi sumrak. Stojadin Mirković i major Milan Tepić, uzleteli su u legendu. O EKSPLOZIJI skladišta Bedenik kod Bjelovara zvaničnih informacija iz Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu u Beogradu nije bilo. Ko je tamo poginuo i kako se drama odvijala? Neproverene informacije govorile su da je sa majorom Mila­nom Tepićem, koji je skladište digao u vazduh, da ne bi palo u ruke napadačima, poginulo i nekoliko deseti­na vojnika. Kasniji izveštaji sa mesta događaja, međutim, govorili su da je na mestu tragedije izgubio život samo major Tepić, jedan podoficir i jedan vojnik. U familiju Stojadina Mirkovića uvukli su se tuga i bol. Počeli su da kucaju na svaka vrata gde bi mogla da se dobije bilo kakva informacija, kad prave nije bilo. Nudili su im samo spiskove mrtvih i povređenih. Na tim spi­skovima nije bilo njihovog Coleta. „Živ“ je - zaiskrila je nada u suznim očima majke Anice. Posebno onda kada su ujak Radosav i Milan Andrić, radnik „Strele“ iz Valjeva, saznali da su ostaci razbijene jedinice JNA iz Bjelovara sada negde na ratištu za­padne Slavonije, u zoni koju drži Banjalučki korpus. Da li se tamo bori i Stojadin Mirković, vojnik iz Gornjih Leskovica kod Valjeva? Odgovor iz Banjaluke tražila je porodica posredstvom vojske. Stigao je odgovor da je vojnik Stojadin Mirković živ i zdrav i da je negde na položajima kod Novske. Infor­macija je, kažu, dobijena na osnovu izjave neposrednog starešine i dvojice vojnika. Da bi svaka sumnja bi­la otklonjena telefonom je potpukovnik Popović potvrdio tekst sa telefaksa, naglasivši da će insistirati da Stojadina kazne zato što se nije javio kući. Sve te vesti podgrejale su nadu majke Anice da joj je sin živ. U školi „Miloš Marković“ u Leskovicama, takođe, su uporni da saznaju istinu o svom učeniku. Direktor škole Dragan Popović šalje u kasarnu u Banjaluku povratni telegram s kratkom porukom: „Stojadine, zašto se ne javiš majci?" Odgovor, nažalost, nije stigao ni posle mesec dana. Opet je valjevski Sekretarijat za narodnu odbranu za­tražio objašnjenje od Banjalučkog korpusa JNA. „Na vaš zahtev proverili smo u VP 6372 - Banjaluka i dobili obaveštenje da je vojnik Mirković Ž. Stojadin do­bro. Svi vojnici iz ove vojne pošte dobili su po dve dopisnice i naređenje da se jave svojim kućama. Porodi­ca treba da očekuje da će uskoro dobiti poruku od vojnika.“ U potpisu, Služba za informisanje Banjalučkog korpusa. Iz dana u dan porodica je čekala zvanični izveštaj. Ali vesti o sudbini vojnika Stojadina nisu dolazile. Istinu je pokušala da potraži sama. Opremila je majka svog brata Radisava Tripkovića i zeta Leku na put u Ba­njaluku. Posle nekoliko dana vratili su se potpuno slomljeni priznanjem potpukovnika Popovića iz Banjaluke da su, u slučaju vojnika Stojadina Mirkovića, raspolagali neproverenim informacijama. PORODICA se obraća i najodgovornijim starešinama. Zahtev su uputili lično i general-pukovniku Životi Avramoviću, komandantu Pete armijske oblasti. Odgovor generala Avramovića, stigao je 18. januara 1992: „Poštovani roditelji, ...Na osnovu istrage koju je sprovela komisija SSNO za identifikaciju poginulih i povređenih pripadnika JNA, a posebno svedočenje vojnika i starešina pred ovom komisijom, nisam u mogućnosti da Vam još uvek pružim pouzdan i nepobitno istinit odgovor. Nažalost, prikupljena svedočenja vojnika i starešina su takva da oni veruju da je Vaš sin, vojnik Stojadin, poginuo u eksploziji skladišta Bedenik, ili u borbama vođenim oko Bedenika. Međutim, zbog razlika u iskazima među učesnicima ovih događaja, i nedostatka nekih drugih pouzdanijih do­kaza i informacija, posebno od institucija Republike Hrvatske od kojih su i u ovom slučaju traženi izveštaji, ne može se konačno zaključiti da li je Vaš sin zaista poginuo ili nije..." CRVENI krst u Zagrebu i Bjelovaru saopštava da Stojadina nema na njihovim spiskovima. Majka Anica i brat Radisav odlučuju da sami nastave traganje za svojim Coletom. Uključuju se u karavan autobusa koji sa majkama iz Srbije kreće u Hrvatsku. Kad su stigli u Bjelovar, iz grupe zarobljenih vojnika doveli su jednog mladića iz Čelinca kod Banjaluke, koji je posvedočio da je Stojadin Mirković poginuo u eks­ploziji skladišta u Bedeniku. „Pa vratite mi dete, iako je poginuo“, zajecala je majka! Umesto odgovora, pokazali su samo njegovo odelo. Surovu istinu potvrdili su i dugi očevici - učesnici krvavog pakla u skladištu Bedenik kod Bjelovara. Njihova svedočenja objavio je Jovan Stojić, novinar iz Valjeva: - Ja sam u Bedeniku bio komandir voda. Dosta naših vojnika je, saznavši šta se sve priprema, pobeglo. Ostalo nas je desetak vojnika i starešina sa majorom Tepićem na čelu. Bili smo prinuđeni da na brzinu obu­čavamo pojedine vojnike. To sam učinio i sa Stojadinom Mirkovićem, koji je bio vozač transportera, ali je osposobljen i za nišandžiju. Kada je tog kobnog 29. septembra nekoliko stotina bojovnika i meštana poku­šalo da se dočepa ogromnog ratnog plena, nastao je pakao. Mi smo se borili sve do po podne kada su nas zarobili. Međutim, Mirković, koji je pokazao izuzetnu hrabrost, požrtvovanost i odvažnost, nije hteo da po­klekne, niti da pobegne sa položaja. Borio se do poslednjeg daha da sačuva skladište, sve dok major Te­pić nije skladište digao u vazduh.“ - Transporter iz kojeg je dejstvovao Mirković pogodila je „zolja“. Njegovo telo su negde sklonili, ali nisu re­kli gde. Svi naši vojnici su ostali živi. Jedino su posle dizanja skladišta u vazduh streljali starijeg vodnika Ranka Stevanovića iz Niša, koji je bio komandir straže. Desetak vojnika i ja, iako zarobljeni, nekako smo preživeli... - potvrdio je potporučnik Stojan Popović, tada na službi u Raškoj. Vladimir Stojković, vodnik iz Kragujevca: - Mirković je dejstvovao iz oklopnog borbenog vozila, a ja sam le­žao dvadesetak metara od njega. Video sam kada je „zolja“ pogodila vozilo i čuo kako Mirković, verovatno smrtno ranjen, zapomaže, ali nismo mogli da mu pomognemo, jer su nas gađali i sa zemlje i iz vazduha. Ubrzo je odjeknula eksplozija od 170 tona protivtenkovskih mina ... Mi smo ostali živi zahvaljujući tome što smo ležali. Kasnije kada smo zarobljeni i razmenjeni, posle 42 dana, u selu Hrgovljani, potvrdili su da je uz Tepića hrabro poginuo i jedan naš vojnik... Sličnan opis trgičnog događaja u Bedeniku kod Bjelovara dao je i Aleksandar Savić, rezervni vojni stareši­na iz Valjeva, komandir tenka. Zvanično obaveštenje o vojniku Stojadinu Mirkoviću porodici je stiglo tek 12. maja 1992. godine. Telegram je stigao od Vojne pošte 9845 u Valjevu. U telegramu koji je potpisao potpukovnik Dragoslav Stanić, piše da je "prema do sada prikupljenim podaci­ma od brojnih svedoka iz vojne pošte 4848 u Bjelovaru i iz podataka sa spiska poginulih u Bjelovaru, a koji je dostavljen od hrvatskih vlasti 20. februara 1992. godine, utvrđeno da je u Bjelovaru hrabro poginuo 2. oktobra 1991. godine Stojadin Mirković i da je sahranjen u Zagrebu na groblju Miroševac". Uz izjavu sau­češća, potpukovnik Stanić poručuje da se preduzimaju sve mere da se telo pokojnog Stojadina prenese u rodno selo. Tuga i bol su zavladali ovim krajem. Majka Anica, Coletov brat Dobrivoje, ujak Radisav i tetka Stanica zavijeni u crno. KAKO odobrovoljiti hrvatske vlasti da isporuče posmrtne ostatke, bila je nova enigma koju su morali da re­šavaju porodica, vojne i civilne vlasti. Inicijativa vlasti u Valjevu i Beogradu da se posmrtni ostaci što pre isporuče i dostojno sahrani junak koji je osvetlao obraz čitavog kraja, u Zagrebu nije nailazila na razumevanje. Procedura oko isporuke posmrtnih ostataka Stojadina Mirkovića trajala je gotovo četiri godine. Za porodi­cu je to bila večnost, tamnica bez izlaza, ali nije se pokleknulo - neprekidno su upućivali zahteve nadležni­ma, sve dok sredinom jula 1995. godine porodici nije javljeno da je i ova mučna i teška situacija rešena. Posmrtni ostaci Stojadina Mirkovića, vozača oklopnog transportera i nišandžije, dopremljeni su u mrtvačni­cu Vojnomedicinske akademije u Beogradu. Majka Anica slomljena bolom, nije imala snage da krene poginu­lom sinu u susret. Pošao je ujak Radisav, koji je, kao i svih prethodnih godina tuge, bio uz svoju sestru. Tako je prvu poštu, u stavu mirno, svom sestriću odao je ujak Radisav. UTORAK 18. jul 1995. godine bio je tužan i istovremeno dostojanstven dan u Gornjim Leskovicama pod Po­vlenom. Na malom seoskom groblju na stotine ljudi, došli su sva svih strana - iz Beograda, Valjeva da se dostojno oproste od devetnaestogodišnjeg hrabrog mladića. U pogrebnoj povorci bili su njegovi drugovi iz osnovne škole, vojnici valjevskog garnizona, starešine Voj­ske Jugoslavije, predstavnici Skupštine opštine Valjevo i Kolubarskog okruga, Srpske pravoslavne cr­kve ... Opelo ratniku služili su sveštenici iz Lelića i Valjeva na čelu sa Ljubisavom Adžićem, starešinom crkve u Va­ljevu. - Neka primer našeg Stojadina bude uzor drugim, naročito mladim ljudima koji stižu, kako se treba boriti za slobodu, za veru, za otadžbinu. Evo i mi, sveštenici, molimo se zajedno sa svima za pokoj tvoje velike, na­paćene i mnogostradale duše. Ako si kakav greh imao, kao mlad čovek, ti si taj greh krvlju svojom iskupio i svojim stradanjem zapečatio. Nema veće cene od one koju si ti platio - naglasio je Adžić. OD hrabrog vojnika Mirkovića, biranim rečima, oprostio se potpukovnik Ljubinko Katić u ime komande Drinske divizije i valjevskog garnizona. - Ostao si sa svojim starešinom, majorom Milanom Tepićem, kojem si bio, kako je on govorio, desna ruka. Jedan pored drugog, dva istinska junaka, dva nova Obilića - iz dva srpska kraja poznata po slobodarstvu i rodoljublju: jedan iz Komlenca pod Kozarom, drugi iz Gornjih Leskovica pod Povlenom, iz krajeva poznatih po junaštvu i ljudskom dostojanstvu... Koliko si se junački držao i koliko si nevolja i problema zadao svojim neprijateljima svedoči (žalosna) činjenica da su tvoji posmrtni ostaci isporučeni porodici i tvom rodnom kra­ju, posle gotovo četiri godine od tvoje junačke pogibije, jer te se neprijatelj i mrtvog plašio. Govorio je i predsednik Odbora za sahranu Veroljub Lazarević, potpredsednik valjevske opštine, potom Nebojša Andrić ispred boraca rata 1991-1992, Ljiljana Bulatović u ime Udruženja novinara Srbije i Marko Ručnov, pisac knjige o majoru Milanu Tepiću, koji je izgovorio pesmu ispevanu u spomen velikom vojnikovom delu. Nad grobljem u Gornjim Leskovicama, potom je zavladao tajac. Začula se odsečna vojnička komanda, škljo­canje zatvarača na puškama, a zatim, grmljavina pucnja. Tri puta Stojadinu Mirkoviću, vozaču oklopnog transportera i nišandžiji, koji je slavno pao za odbranu otadžbine - u ČAST. ZA ispoljeno junaštvo i odlučnost u odbrani otadžbine major Tepić, ubrzo je odlikovan najvišim odličjem - ordenom narodnog heroja. Vojnik Stojadin Mirković, devetnaestogodišnjak, posmrtno je, tek 31. 12. 1999. godine, odlikovan orde­nom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena. Zar je osam godina trebalo nadležnima da donesu odluku o odlikovanju? Zašto nije odlikovan ordenom narodnog heroja, iako su to zdušno predlaga­li: opština Valjevo, valjevsko Udruženje boraca od 1990. godine, građani, Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918. i drugi. U obrazloženju iz tadašnjeg vojnog kabineta predsednika Republike se, između ostalog, navodi: „Vaš pred­log da se imenovani posthumno odlikuje ordenom narodnog heroja svestrano je razmotren pri čemu je oce­njeno da je navedeno odlikovanje adekvatno delu koje je učinio.“ Tom odlukom je stavljena tačka na sve inicijative da se delo vojnika Stojadina Mirkovića vrednuje ordenom narodnog heroja. Stojadinova majka Anica primila je za svog sina značajno priznanje iz valjevske opštine, najviše koje opšti­na može da dodeli: Septembarsku nagradu Valjeva. I to je sve. Međutim, u Valjevu, selu Gornje Leskovice, među borcima poslednjeg rata, svi su zdušni u konstataciji: Mir­kovićevo herojsko delo nije adekvatno verifikovano, izostala su i druga zaslužena priznanja. U GORNjIM Leskovicama, život se nastavlja. Majka Anica već godinama ne skida crninu, lice joj od bola usahlo, prerano se pojavile bore, kosa počela da sedi, leđa se povijaju... Navikla od malena na svekolike muke, otresita gorštakinja zna da mora da živi: za starijeg sina Dobrivoja i za svoje unučiće Miloša i Mili­cu... On je zaposlen u Valjevu, ali redovno posećuje i pomaže koliko može. I danas, posle deceniju i po, Anica se živo seća svakog detalja: - U karavanu je bilo osamnaest majki koje su tražile decu. Ja pitam za mog Cola, a oni izvode po nekoliko njih da ih prepoznajem i odmah vraćaju natrag. Ja ćutim i strepim. Na kraju izvedoše jednog mladića iz Ba­njaluke, on mi u prolazu došanu: „Stojadin je poginuo“. Kad sam to čula zavapim: Pa, dajte mi ga i ako je poginuo! Oni ćute, ništa ne odgovaraju. Opet mislim, to je možda provokacija, moj Cole je živ, ali zaro­bljen, pa neće da mi kažu... JEDNOG dana stiže telegram. Neki starešina Stanić mi kaže: „Tvoj sin je mogao da pobegne, ali nije hteo“. Mnogo su me pogodile te reči. Ja mu odgovorim - na zakletvi su rekli: ako treba i život daj za odbranu ze­mlje. I dao je! - U karavanu koji je tragao za vojnicima na ratištu u Hrvatskoj... Bio je i Radisav. Bilo je teško putovati, uvedu nas na neke puteve, pa ospu vatru preko autobusa, da bi nas, valjda, zastrašili, kako bi odustali - seća se Radisav. - U opštini Valjevo, na sednici Skupštine, postavio sam odborničko pitanje i tražio odgo­vor. Više puta smo pokretali inicijative preko raznih institucija inicijativu za razmenu.... Dani su se smenji­vali, zamršena situacija se nije rasplitala. Sve dok jednog dana nije stigao telegram sa VMA, u kojee ih dok­tor Zoran Stanković obaveštava da je telo Stojadina Mirkovića dopremljeno u tu ustanovu, da je izvršena obdukcija, pa je potrebno da neko od rodbine dođe, identifikuje poginulog i preuzme posmrtne ostatke MAJKA Stojadinova Anica Mirković iz mnogih krajeva primila je izjave saosećanja sa njenim bolom i pregršt lepih reči u slavu sina Stojadina. U pismima se majci poručuje da ostane jaka i izdrži sve nedaće, a da će ime i delo njenog sina Stojadina Mirkovića, biti upamćeno, a pokolenjima koja dolaze služiti za primer kako se brani otadžbina. Od junačke pogibije Stojadina Mirkovića prošlo je 15 godina, a njegov lik i podvig sveži su u sećanjima mnogih koji su poznavali tog gorštaka sa padina Magleša. Veroljub Lazarević, u vreme pogibije vojnika Mirkovića potpredsednik valjevske opštine, kaže: - Sve što se dogodilo sa Mirkovićem još na neki način traje, zaokuplja pažnju običnih ljudi, ali i istoričara. I danas razmišlja o tom uzvišenom činu jednog tek doraskog mladića, rođenog u planini, i tražim odgovor na pitanje: šta ga je podstaklo na junačno delo, da se na taj način oduži svojoj otadžbini? Slobodan Đorđević, sekretar Udruženja boraca od 1990. godine u valjevskom kraju: - Svake godine na dan pogibije vojnika Mirkovića, na prigodan način, sećamo se njegovog lika i dela. Anicu redovno posećujemo i pomažemo koliko možemo. Opštinskim vlastima smo uputili zahtev da ulica u gradu dobije Stojadinovo ime, da pomognu u finansiranju spomen-česme, posvećene borcima iz našeg kraja poginulim u poslednjem ratu, za koju je urađen projekt, pripremamo materijal za knjigu o izginulim ratnicima i borbenom putu naše jedinice... Ljubisav Adžić, tada paroh lelićki i leskovački, a danas valjevski i arhijerejski namesnik: - Takav podvig koji je on načinio javlja se iz dubine duše, iz nataložene inspiracije i želje, kojima čovek uzrasta do visine nebeske i time odlazi u večnost. Branka Babić, nastavnica ruskog jezika i bibliotekar u školi koju je pohađao Stojadin, istakla je: - Škola u Leskovcima čuva uspomenu na lik i podvig Stojadina Mirkovića. Prikupljamo dokumenta o njegovom učenju u našoj školi, građu ćemo obraditi i izložiti u biblioteci na posebnom mestu, tako da to bude kutak sećanja na hrabrog učenika naše škole. Nekadašnji Stojadinovi školski drugovi, napisali su, između ostalog: "Htela bih da lik Stojadina Mirkovića ne bude nikako primer nepravednog srpskog pamćenja. Nas, njegove školske drugove on zasenjuje svojim primerom i doživljavamo ga s ponosom, kao našeg zemljaka i rođaka koji je kao uzoran primer postao istorijska ličnost", zapisala je Borka Savić. Stojan Antonijević: "Otišli smo zajedno u vojsku. Sećam se dobro toga dana. Putovali smo zajedno do Vinkovaca. Tu smo se pozdravili i rastali. Tada sam ga poslednji put video. Kada sam kasnije, čuo šta se sa njim zbilo, nisam se iznenadio jer je to delo primereno njegovoj jakoj ličnosti..." Slađan Kulinčević: "Zajedno smo pošli u prvi razred i učili do osmog. Istoga dana smo otišli u JNA. U istu kasarnu u Banjaluku bili na obuci. Rastali smo se kada smo završili obuku. Bio je dobar drug i veliki borac." Delo i lik vojnika Stojadina Mirkovića, vozača oklopnog transportera i nišandžije biće i ostaće inspiracija savremenika, ali i budućih naraštaja koji će se učiti i sazrevati nad rodoljubljem koje je taj devetnaestogodišnjak ispoljio u odlučujućim trenucima odbrane zemlje. To će biti najbolje priznanje za njegovu mladost darivanu otadžbini.

“Probudio si u meni najlepse osecaje”

Jos od sinoc ,svuda oko njega ozvanjala je najlepsa njemu ikada upucena misao.Zbog koje se iz predivnog sna,vrlo cesto nocas budio,ne bi li se svaki put uverio,da ipak ne sanja  svoje najlepse   sne,uzivajaci kao nikad u svojoj javi,lepsoj od najlepseg na svetu snu.Sa nestrpljenjem je docekao da se rarazdani ,citavih pola sata pre vremena za alarm.Samo do prosle nedelje,bi najradije da moze iz kalandara izbrisao sve ponedeljke,izuzimajuci  one koje provodi na odmoru.Ovaj se skroz razlikovao od svih prethodnih,i onih pre njih,nijedan nije docekao sa toliko zelje,nestrplenja,beskrajnog osecanja lepog,Citavih pola sata je proveo budan pre  uobicajnih 6:00 i alarma.Iako nije proslo vise  od nekoliko casova,od kada se poslednji put skidao bradu sa svog lica,ovog jutra je detaljno namazao gel po svom licu,kao da se poslednji put  brijao pre nekoliko dana.video je odraz sopstvenog osmehau ogledalu nad  zmirkajucom neonkom.Od svog prvog brijanja,nije nikada toliko brizljivo,posveceno pristupio ovom skoro svakodnevnom ritualu,shvatajuci da on nema ni jedne dodirne tacke sa danasnjim sastnakom u Katastru sa  novizabranim upravnikom.Iz ormana je izvadio nekoliko svojih kosulja,bacio pogled na krem pantalone koje su stajale na vesalici zakacane na  vratancima od ormana.U svojoj glavi ih je vec slozio sa braon kosuljom.No ipak ucinilo mu se da bi mu bolje pristajalo neka tamnija varijanta,naravno ne zbog  sastanka,o njemu uopste    I nije razmisljao,osim sto je sinoc pomenuo sestri da bi mogli posle tog sastnka  da svrte na kafu u usput Jeleni i  Nikoli da uzmu poklone za predstojece praznike.Crne pantalone, u tonu sa crnom kosuljom tu ipak nema nikakve greske,ali samo da nije ipak uocljive fleke ,najverovatnije od parfema,bila bi sasvim prihvatljiva za ovaj ponedeljak.Uzivao je presvlaceci se ,neobracajuci paznji da bonus od 30 minuta koje imao na pocetku ovog jutra polako curi,ne shvatajuci da  ce ukoliko nastavi da imitira manakena u svojoj sobi,vise nego sigurno okasniti na posao.

“Ja kad bi se toliko spremala za posao ladno bi zakasnila,a koliko vidim i ti ces,a obaska nisi prijavio novu upravnicu,a kao tamo neki matori plus smorni upravnik,pa jel sam ja od juce”,smejala se sestra sa soljicom kafe na  vratima sobe svog brata,spasavam te  jutos ,ne brini,odbacicu te do posla ali moras malo ozbiljnije da shvatis  to preoblacenje,inace cu i ja da zaksnim,sto ne obuces tu plavu kosulju,nisi je davno nosio, bas ti se slaze sa famerkama,pasce na teme novi upravnik Katastra,smejala se ona.

“Mislis da mi nisu izguzvane”,zapitao je skroz ozbiljno svoju sestru.Ona  je stavljajuci ruku na usta guseci smeh da ne bi probudila  cerku u susednoj sobi.i cetvrti put  se preobukao,izbor je konacno pao na skroz teget farmereke,i belu kosulju sa tankim braon prugama.

“Bas tebe briga sto kasnis,i mene bi da sam sef,da sam sef ja uopste ne bi dolazila na posao,i sto ne stavis kravatu,mozda ti zameri upravnica,ovaj upravnik htela sam reci…ajde molim te pozuri znas vec guzvu je na starom mostu.

Ponovo je  kao i pre dva dana posvetio paznje oblacenju koliko nije ukupno za poslednjih  nekoliko godina zajedno.Jos vise mu je bio prisutniji osecaj nego od subote,da ce videti Nataliju,sredjivao se za nju,bitno je samo da njoj bude sto dopadljiviji.Pazljivo je slusao Cecin uobicajni plan obaveza za ovu nedelju,apostrofirana su dva sastanka,onaj danasnji,i u cetvrtak.skuvala mu je kafu,njenu je prosto obozavao,uzivajuci u njoj,pohvalila je je njegov stajling,na sta joj je priznao da je zasluzna  delom i njegova sestra.

“Samo mi reci jel radi u Sudu”

Ceca je uporno navaljivala da je otkrije devojku zbog  koje doslovno promenio svoje ponasanje,a sto su sve cesce poceli da primacuju osobe koje bas I nisu bliske sa njim.Nekoliko puta je pokusavala da ga upozna svojom kumom,iako nije sumnjao u dobronamernost cecine ideje,ne  samo da nije zeleo na takavi nacin da upozna bilo koju osobu,vec uopste nije zelo bilo kog da upoznaje.Za sve protekle godine od kada rade zajedno,skroz ga je upoznala,kao i njegove stavove,kao retko ko ne samo u Sudu.I dobro je znala da mu ni najmanje ne smeta sto je njena kuma samohrana majka,ali je shvatala da njen kolega  zbog gorcine koju je nosio u sebi ,talozenu protekliog perioda,nije imao snage za neko novo poznanstvo,jer  svako novo poznanstvo je donosilo potencijalni rizik od razocarenja,na koja vise nije spreman.Samo kad bi danima konstantno vidjala bolne grimase na licu svog  dobrog kolege,predlagala mu je poznastvo,znajuci da je u nemogucoj misiji,pa su se oboje tome smejli,Ceca iz srca dok je njegov osmeh gorcio,kao gotovo uvek….

“Ni Serloh ti nije ravan,pa pre bih isao u romsko naselje,  preko puta pruge da trazim curu,nego ovde,ajde odakle ti molim te  ta sumanuta i krajnje suluda  ideja,ti bi mene dala nekoj iz Suda,a zelis mi dobro,dobro do znam ,samo…

“Ma ne,ne bih te dala nikom,nikom do svoje kume,ali to ti vise ne pominjem,ali  svi su, ne samo ja primetili,da se sa tobom nesto pozitivno desava,a i ne pamtim kada si se oblacio kao poslednjih dana”

“A to tebe muci,eto doslo mi,vidim svi se lepo oblace pa rekoh I ja cu “

“Znas sta bas nisi fer,pa znas da je to nikom necu reci,molim te reci mi,umiljavala mu se grleci ga.

“Znam,nasmejao se,ne rdi se o tome.Postoji neko u mom zivotu od skora ko mi dane boji,najlepsim nijansama,i zbog cijeg postojanja ,i sam uvidjam skroz sam drugaciji nego pre.

Bukvalno je  skocila sa svog stola,dotrcavsi do njegovog, poljubila je ostavljajuci sveze tragove tek stavljenog ruza  sa svojih usana na njegov obraz

“Ti bre stvarno nisi normalna,kako sad ovo da skinem,smejuci se brisao je karmin sa svog obraza,gledajuci na svoj sat ima li jos  toliko vremena da ode to toaleta da se umije dok u njihovu kancealrijiu ne stigne najavljena Predsednica.

Iako je sinocnu  Natalijinu poruku posle drugog citanja zapamtio celu na pamet,sa svim tackicama zajedno izmedju carobnih reci.cesto je danas tu istu poruku izcitavao sa svog telefona i,uvek mu je osmeh presao preko lica,pri tom.Lebdeo je u sebi,ponesen carobnim trenucima koji su ukraseni Natalijom.Nije bilo teoretske sanse da se koncetrise na presednicine reci,iskreno nadajuci se da ce to Ceca uciniti i za njega.Pogledao je,mala kazaljka kazaljka je dotakla broj 9,a ona velika 12,istovremeno.Sada se budi Natalija,da li pije kafu kuci ili na poslu,danas radi posle podne.Jedva ceka da dobije njenu poruku,ne samo ovog jutra.Niicijim mislima nije ni priblizno uzivao kao u Natalijinim.Sluti svakog trenutka koliko ima divno srce…..Davno ima tome kada je poslednji put baratao sa svojim emocijama,do ovog carabnog aprila.Da li mu ovaj april vraca za sve one  godine,posebno prosli kada je doziveo emotivni slom u svakom smislu.Ne.To nikako.Nataliju ne zeli da poredi ni sa cim ili kim iz svog prethodnog zivota.i kada bi to pozeleo,to jednostavno ne moguce.Pa sa cim moze da uporedi njene prekrasne okice…njenu kosicu,ocaravajaci milost.Shvatao je da ne zato sto on to ne zeli,vec to ne moze da se poredi.Da li je i u Krusvecu pravi prolecni dan,poput ovog beogradskog.Samo na trenutke je uspevao da vidi zabrinuto Predsednicino lice,i  Cecino jos zabrinutuje,zatim se vracao u svom jedinom svetu,svojoj Nataliji.Kako li ce se danas obuci,uvek strepi da je to pita,cak je nekoliko puta ispisao pitanje i uvek bi ga obrisao.Ne zeli da ostavi  trunku sumnje,da mu je interesantna zbog fizickog izgleda.

Neosporna je nesvakidasnja Natalijina lepota….ali njeno srce je posebna prica,premda svstan da ga skoro i ne poznaje,prosto ga oseca u svakom trenutku.Ocaran je tim srcem,svakim novim danom sve vise ga oseca u svojem,prosto ko da cuje te nezne otkucaje,sto sa sobom nose nezbrisivu plemenitost,toplinu, sjajnost,postojanost,dakle sve ono o cemu je on oduvek masatao ,zeleci da jednog dana ima jedno takvo srce.Cela istina je da kada je on poslednji put mastao,nije mogao da nasluti da takvo carobno srce kakvo ima Natlija uopste postoj pod ovim nebeskim svodovima .

Sa svojim najboljim drugom se konacno video kasnog popodneva na  Zemunskom kejom.Zoran je imao vise nego dobar razlog da casti,jer je posle duzeg vremena prodao stan u jednoj beogradskoj agenciji za nekretnine.Retki su trenuci  zbog njihovih obaveza,a i Zoranovog porodicnog zivota,kada  nadju vremena da  se vide,a da to ne bude u Sudu,ili u Zoranovoj agenciji,gotovo u prolazu,zavrsavajuci svoje ponekad zajednicke poslove.Medjusobno su jedan drugom prepricavali predhodni period u kome se osim tih kratkih susreta nisu bas preterano vidjali.Popili su nekoliko tura,mrak je vec uveliko prekirio splav “Marinero” kada je dosao konobar sa cehom.Iako je vazio dogovor da Zoran zbog prodatog stana casti,ipak on jednostavno to nije mogao da dozvoli,da se to desi, i dugo su se pred konobarom, prepirali” ko ce da plati,ipak nije mogao da prusti takvo zadovoljstvo.

“Nemoj mi reci da si i ti prodao neki stan”

Njegov drug je bio  zaokupljen mnogim problemima,poslom,porodicnim zivotom,I jos nekim drugim zivotnim stvarima koje mu nisu davale mira da se opusti,tako da i pored toga sto ga je mozda bolje od svih poznavao nije priimetio nikakvu promenu na  njemu, ipak nije mogao da mu ocuti Zoranavu  zabludu oko cascavanja.

“Ne,druze moj,meni se desilo cudo,upoznao sam predivnu osobu,ali bojim se da ti to ne bi razumeo,hvala ti to si mi dopustio da platim,koga cu da castim ako ne najboljeg druga.

“I….pricaj,tek mi sad kazes”osetio sam zadah piva  iz Zoranovih usta,istovremeno osecajuci  da je i sam popio mozda za nijansu  vise nego sto je navikao,ali mu se zbog toga jezik nije ipak razvezao,vec je pazljivo, biranim recima pricao o svojoj velikoj sreci,o svemu onom sto mu se poslednjih dana i nedelja dogadjalo, i  ista je sve dozivljavao u svojim snovima.Posto je Zoran susta suprotnost od njega narocito ticu ci se emocija,samo je reda radi postavio nekoliko sturih podpitanja,na koje je dobio jos sturije odgovore.Uz zagrljaj,srdacniji  od onoga kada su se  popodne nasli na keju,dvojica starih prijatelja su se rastali.

Pred spavanje je stigla dugo ocekivana poruka.I da se nije javila,vec je predpostavljao da je bila prezauzeta u danu koji je polako izmicao.Ponedeljak joj je obicno takav.Objasnjavala da narednog dana radi prepodne,i da se nada da ce se konacno odmoriti sutradan posto se bude vratila  sa posla.Cim je procitao celu poruku,nestao je osmeh koji ga je grejao.Prvi put.Pomislio je na sinocnu slavu gde je verovatno ostala do kasno,danasnji naporni ponedaljak i sutrasnje rano ustajanje.Ni jednom recju mu se nije pozalila,samo se pravdala sto nije bila u prilici da se javi .Nikada jos do sada nije pozleo da je vidi kao sada…mislio je o njenom umoru,o njenim nogicama...u svojim  ceznjivim mislima ljubio je neznije nego ikada ranije,sve do ove noci nije ni slutio koliko moze to da bude nezno.zagrlio je onaj drugi jastuk kraj koga je spavao i cele noci ga je najneznije grlio,neispustajuci ga zamislsljajuci Natalijinu kosicu,njen vratic,sve njeno……

 

 

  (Dalje)

Neposrdno posle  prvog zajednickog obroka  u nasem hotelu “Slavija”na samoj obali jezera, i vecere na  cijem se raznovrsnom,i bogatom  meniju,izmedju ostalog  nasala i cuvena ohridska pastrmka, celo odelenje se,spontano preselilo  iz  sale za rucavanje u nasu sobu 104, na prvom spratu.Iako preumorni od dugackog puta na kome nas  je sve vreme  verno do samog  Ohrida, pratila ta neumorna,i dosadna kisa,kakva zna da bude samo u maju.I pored toga niko od nas se  nije pozalio ni na najmanju sitnicu  iz tog naseg prvog,zajednickog,na pretek burnog,eskurzijskog dana .A koji smo  zbog kvara autobusa,negde  na izlasku iz Nisa,proveli nesto duze od inace predvidjenog vremena,provedenog u autobusu.Takodje se niko ni  zbog toga nije bunio,samo nam je bilo bitno i samo se racunalo to da smo zajedno.Raredna je prva napustila nasu sobu,prvdajuci se umorom,a mozda je zelela da nas malo ostavi same.Ne znam  da li su i Bane i Janbo u tim trenucima, osecali ponos,kao sto sam ga ja osetio,zbog toga  sto se celo odelenje okupilo bas u nasoj sobi.Dok su vozaci pokusavali da osposobe autobus za nastavak putovanja,utociste smo potrazili u obliznjem luna parku,stacioniranom u  vise nego ocigledno negde na niskoj periferiji.Besumucno smo igrali sotoni fudbal,dok je kisa sve besumocnije lila.Niko od nas prisutnih ni priblizno ne bi znao da kaze, koja je to  po redu bila partija,u  kojoj kojoj su porazeni parovi smenjivali kao na traci kada je  Vesic  povukao rucicu,kojom se aktivrala opruga na nasem stolu posle kojih je izaslo predvidjenih,pet loptica.Na opste  iznenadjenje nas  osmorice,Vesic je u tom trenutko glasno i kroz smeh uzviknuo “Pazi fora,sest loptica”i nastavio da se smeje,sve dok se kao sudija kao na fudbalskoj utakmici,koji trci upravcu penala pokazivajuci na najstrozju kaznu nije stvorio ,kraj nas mladic od koga smo kupovali zetone.Delovao je vise nego zapusteno,sa svojom ne bas urednom kosom,i jos neurednijom bradom.Drzao nas je kao taoce na okupu,detaljno isledjuci nas o spornoj sestoj loptici koju je jedino,”video”Vesic,koji je u medju vemenu sasvim  prestao da se s

Stvarno se ne secam,kada sam poslednji put prosetao zemunskim kejom,i nepamtim da sam ikada imao prilike da ga vidim pustijim nego ove hladne decembarske noci.Gospod verovatno razmislja da bas ove noci pospe malo bele boje odozgore,da zacini  Božic po gregorijanskom merenju vremena, sve u svemu,vreme mu je.Od jucerasnjeg podneva sam izgubio miran san,koji me je krasio  jos od  divne  setnje vracarskim ulicama,onog prekrasnog cetvrtka, koji je podsecao na najlepsi moguci prolecni dan.Svi  potonji, minuti,casovi,i  končano dani koji su sledili,od tada su bili bas onakvi,kakvi su mi se retko desavali u životu i za koje nisam uopste  bio siguran da  li ću ih više ikada, doživeti.Naravno i noći,  u kojima sam beskrajno dugo i nezno sve dok me san ne savlada,misli poklanjao,predivnoj osobi,zbog cijeg postojanja sam skroz promenio sud o svom,i životu uopste.Konačno,sa tim danom su poceli da mi se desavaju prelepi trenuci,koji su svakog narednog,dobijali na svom punom znacaju....Ni sam siguran koliko je bilo istine,ili sale u  poruci koju sam juce dobio malo iza podneva,i koliko su moje poslednje poruke odgovarale,jednom neznom srcu,a koje su  bile osencene onim slatkim uzbudjenjem,koje nosi nemir u telu,i kakvo nisam osetio,dugo vec.Zatim je sledila noc bez poljupca  koji mi je toliko nedostajao,da celu proslu noc nisam mogao skroz  do kraja da se opustim,i za razliku od  14 prethodnih,san  jednostavno nije hteo tako lako na oči.....Zemunska kosava mi je prosto samarala lice,zajedno sa  prvim pahuljama snega koje su se istog casa kada bi dodurnule betonski kej, topile se.Uspeo sam se ulicicom koja je  vodila pored ribljeg restorana „Šaran“,zamakao sam uzbrdo,Sindjelicevom,  kako bih  sto bolje neutralisao snažne nalete kosave koja  sve pred sobom nosi.Iako dugo nisam prosao ulicicama podno Gardoša,cesto sam mislio na njih,ali cini mi se ne skoro tako verno,kao one kisne veceri,koja je prethodila divnom vracarskom danu, sklopivsi  oci,u svojoj, drzao jednu neznu rukicu,koju sam vodio bas ovim,starim,najlepsim,zemunskim ulicicama koje  jos iz doba srednje skole duboko nosim i svom srcu.Jos kako sam poželeo,dok  sam se predavao snu,da jednog prelepog dana,bas na ovom mestu zastanemo zajedno,gledajući nemirni Dunav,sa isprepletanim nasim rukama.Vlasnica srca do koga mi je stalo kao retko do cega u poslednje vreme,je imala buran i prelep dan,koji  joj je doneo dugo zeljeni susret sa bratom,i neznam da li zbog toga ili zbog neceg drugog ali je, izostao ne samo njen poljubac koji istina nisam ni ocekivao vec osmeh,koji mi je toliko falio.Dosao sam do same kule Sibinjin Janka,vise i nisam osecao nezadržive nalete vetra,u daljini  kroz izmaglicu koja je dolazila sa severa,nazirla su se svetla sa druge strane  reke,popeo sam sam se  uz kameni zid,i  stao do samog ruba zagledan u krovove starih zemunskih,kuca, dok sneg i  dalje nije uspevao da se zadrzi vise od jednog trenutka,ne zemlji.Huk vetra je na trenutak prekinuo  lavez copora pasa, koji su se ni sam neznam kako stvorili,a da ih nisam primetio na kamenom zidu,i vesto su se provlacili oko mojih nogu.Nemo sam gledao „laku noc“ na displeju svog telefona,sisao tih par stepenika ,koji su me delili do ulaska u  grobljansku kapiju.Zeleo sam svojoj princezi,da napisem koliko mi nedostaje njen osmeh i poljubac,uz koje me je  do samo pre dve veceri najlepse  na svetu ispracala u najblazeniji san.Zeleo sam jos  ponesto  da joj kazem od svega sto mi je bilo na srcu,ali setivsi  pregrst dozivljaja i umora u  njenom danu koji je upravo izmnicao, sto je  upravo aminovala i crkva Svetog Nikole,odustao sam.Laganim korakom ,sam produzio uskim alejama zemunskog groblja,iduci ka  staroj gvozdenoj kapiji,sa jos vecim nemirom od onog koji sam poneo  sa sobom u ovu nemirnu noc.Nezvesnost od buducih dana i svega onog sto se krije utoliko zeljenom srcu, i toliko zeljeni poljupci,osmesi,sve do zore a mozda jos i kasnije su odlagali moj nemirni san. (Dalje)

Tišina....noć,stari sat na crkvi odbrojava,  tri časa iza ponoći...Ni ,sam ne znam koliko sam vec  budan.U pomracini i tišini svoje sobe,pokusavam da odgonetnem,koja me je  to sila,probudila u ovo gluvo doba...Ustajem iz prijatne i tolpe postelje,ne paleći zidnu  lampu iznad svog  kreveta, jer oči su mi se skroz privikle na tamu.Zaticem svoju senku na zidu,dok lagno prilazim polu odškrinutom oknu prozora,korz koji ulazi topao i prijatan misris noći.Kroz krosnju  starog orah,ispred svog prozora,izvijaju ći se ,i pokušavam da naslutim zvezdano nebo,mrdjutim,noćas,zbog  njegove oblacnosti,nema ni jedne zvezde na nebu.Sve jedno,i da prepun roj  obasjava  ovu noć,opet ne bi vredelo,uzalud bih se trudio,ne,ne  bih pronasao najsjajniju,najlepsu,i konacno najvredniju,zvedu,jer ta zvezda,od nedavno vise ne krasi nebo.Moja  zvezda, voleo bih sada, da u svojoj mirasljavoj postelji,osećajuci  da nam se snovi  čak do najsitnijih detalja dodiruju,preplicu i ljube,najneznijim srcem,blazeninim snom  tone pokusvajuci,da u svom sto ga nepretstano snije, poslednjih dana,odsanja njegov najnezniji deo.Ni u predvecerje prethodnog dana nisam mogao da razaznam niti da odvojim,tako lako, san od jave,bas kao ni sada kada osluskujem prijatni povtarac.

 (Dalje)

Prolazivsi pored Narodne bibliotike,osetio sam miris proleca svojstven za april mesec.Definitvno ova jesen  sve cini,i daje  sve od sebe da, me vesto zavara,i  vrlo uspeno uspeva u tome,ali ipak, samo  po ogolelim granama ,visokih ,vračarskih topola i vlažnom opalom liscu pored njih, odaje  je,da njena uvelika poznot ,vec.Zakoracivsi niz usku,i krivudavu Nebojšinu ulicu,za trenutak sam pogledao kafe Wien….i  vec sledeceg trenutka sam u prijatnoj atmosesvri enterijera pomenutog kafea posmatrao slucajne prolaznike,okolne fasade,stare vracarske ulice pred sobom.Misli su su mi letele po prethodnoj noci,i ne  samo toj noci,vec  nekoliko proteklih dana, ove  jeseni.Otpivsi nekoliko kratkih gutljaja,uživajući u prijatnom ukusu,i aromi  vruće,nes kafe,displej mog telefona  se zasvetleo.Toliko želejena sms poruka,kojoj sam se bez rezervno obradovao,ugledavsi je,ali samo trenutak kasnije kada sam procitavši njen sadržaj,splaslo je moje raspoloženje koje me je drzalo od sinoćne kisovite veceri.Sanja mi je  nedvosmisleno zahvaljivala da sam je ulepsao proslu  noc,otkrivajuci mi da je se prelepo osecala,i da je u mislim samnom utonula u svoju postelju,ali pokusavajuci,nesto kasnije da se  preda snu,polako je pocela da se je da se trezni od slatkog,neobicnog osecacanja,izazvanog od strane nekoliko mojih nežnih poruka, koje su nasle  odziv u njenom, osecajnom i vrlo nežnom srcu.Molila me je da se ne ljutim na nju,da pokusam da je razumem,da jos jednom razmislila o svemu, da bi bilo najbolje za oboje,da ne prelazimo granicu naseg tek započetog prijateljstva,opominjujuci me na posledice,nase eventualne veze. Gotovo,da nisam ni primetio kada sam napustio kafe Wiena.Melanholicne,I trome korake sam vukao uz Ineterancionalnih brigada,nisam ni slutio da svojom ćutnjom,odnosno da ne odgovoranjem na još  od sinoć cekanu Sanjinju poruku,u njoj izazivam  sumnju das am se naljutio.Tek kada sam dobio sledecu Sanjinu poruku,shvatio sam da  je proslo dosta vremena, da ne smem ,niti imam više prava da ćutim,dovodeći je u apsolutno zabludu, skroz ne svesvno,da sam se naljutio.Jer u meni  nije bilo  seme trunke,ljutnje….samo sam beskrajno zažalio sto necu biti u prilici da usrecim jednu predivnu,osobu,cije srce jako želim da osvojim, da konačno bude moje.Iako je  vrlo malo poznajem,konacno mi je postalo jasno  uz neumorno dobovanje noćašnje kiše o okna  prozora svoje sobe,koliko je to Sanjino scre,predivno,I koliko mu je malo potrebno da zatreperi,I zbog toga sam poželeo da je usrećim u svakom smislu.Malenim prolazom se se uspeo u Dubljansku ulicu, i sa  zebnjom neodlucno, držeci   palac desne ruke, na  dugmencetu send,plaseci se da cu seldecem porukom otkriti  Sanjinom  ranjivom,i nežnom srcu,sa koliko sam žala primio njenu prourukicu,i time je dodadatno rstuziti ovog jutra,a  najmanje sam to želeo.Nekoliko koraka me je delilio do ugla Čuburske ulice,displej mog telefona je sledeceg trenutka  krasio Sanjin smesak.ponovo sam pročitao  porukicu,osmehnuo sam se pogledavsi nebo nad Vracarom,čije su  sivkaste boje sa  bile pomesane, nijasama purpune nezne boje koje su  se u svojim obrisima gibilei nestajale negde  u daljini.Srecu koju sam osetio nakon Sanjinog smeska,je sreca koju nisam  odavno osetio,ipak je  pobedilo njeno nežno srce koje se skroz slagalao,sa bojom neba  nad delom grada,koje  će me od sada podsecati na jedno divno stvorenje, cije srce jednostavno moram da osvojim u danima koji su na pragu.Milovalo me je Vracarsko sunce, poželeo sam da ovim ulicicama,prosetam držeci se za ruke sa Sanjom…..Strcao sam niz Dubljansku ulicu u surotnog pravca,iz koga sam dolazio…..milina  me je preplavila svog…..dok  sam najnežnije ljubio Sa (Dalje)

Mršavog  i  kratko podšisnog dečaka sa  jos ne punih  petnaest  godina, sam prvi put  video jedne septembarske veceri.Stajao je  u našoj ulici,ispred Ivkovog  ulaza,i revnosno čekaju ći ga,kako bi dobio udžbenike, za prvu godinu srednje skole.U majici kratkih rukava,sortsu,i papučama,skoro drhteci od svežine  septembarske prohladne veceri,nestrpljivo je cupkao na  vrhovim prstiju.Pruzio mi je svoju decaku, saku,pubertetskim glasom,ponosno ,se predstavio,nadimkom, što je verno odslikavao deo garada u koji je  bio poznat po žestokim momcima,malom gradskom derbiju,dvedset petom maju...Pred sam početak  školske godine,sa svojom majkom se doselio kod dede,u jednosoban stan na trećem spratu, samo tri ulaza niže,od ulaza ispred koga smo se upoznali.Nije se bas preterano uzbuđivao sto je vec uveliko tekla treca nedelja  nove skolske godine a on nije uspeo da  nabavi ni jedan udžbenik,saljivim tonom je objasnjavao,da je u konstantnom raskoraku  sa Ivkomne samo zbog  raličitih  školskih smena...Osim sto je bio u vremenskom raskoraku sa svojim, godinu dana starijim drugom,koji mu je oberucke, jos  prvih dana skole obecao svoje udzbenike iz kojih je ucio prethodne skolske godine,odmah mi je stavio do znanja da je poprilicno bio u raskoraku i sa samom skolom,u koju se letos upisao,iz jedinog razloga, zato sto je  stanovao u blizini  Eventualno Poslednje Šanse kako  je od miloste zvao svoju  skolu.Bojan je bio dete razvedneih roditelja,sa puno emocijama mi je pricao o svojoj majci,koja nije birala poslove,samo da bi im priustila bolji   život.Skola  je definivno  bila nesto sto  nije bilo u skladu sa Bojanovim   temprantom,bilo mi je veliko zadovoljstvo kada bi  dolazio  kod mene kući sa molbom da mu napisem sastav iz srpskog,uvek me je opominjao da mu napisem za dvojku maksimalno trojku,kroz smeh mi je govorio kako ce u suprotnom  seljanka is maternjeg jezika ,vec znati da mu je neko drugi  napisao.Te jeseni mi se žalio kako nikako ne može da se navikne na Zemun,kako mu je srce ostalo   na Dorćolu,ali je bio zadivljen pažnjom, kako smo ga svi od reda u naselju prihvatili tako kao, da smo godinama odrasli sa njim.Često mi je pričao o Obrenovcu,koji  kao i Dorcol nosi u svom emotivnom srcu,deo svog  bezbrižnog i detinstva ga veže za kucu svoje bake u kojoj je proveo nezaboravnei dragocene dane....O ocu je vrlo retko pricao,u  tim retkim trenucima oci su mu bile pune  sete,beskrajno je žalio sto mu se otac odao alkoholu,i skoro da je  izgubio bio svaki kontakt sa njim...Jednu  zimu smo odzimovali  u Bojanovom stanu,nad Srbijom se  nadvila teska ekonomska kriza,a mi smo iz veceri u vece u nedogled dugo,beskrajno dugo bacali kockice igrajuci risiko.Pri kraju te zime,zaposlio se u tecinoj uspesnoj firmi u Obrenovcu.Radio je po dvanest sati,u Zemunu  bi bukvalno samo prespavao,proredili smo nasa vidjanja.... ali smo ostali u cvrstom kontaktu,čak i onda kada je zbog   sve  veceg obima posla,morao da se preseli zbog posla kod babe u  Obrenovac,tim pre sto mu je teca,vec bio narusenog  zdravlja.Vodili smo duge nocne razgovore,preko telefona, jako mu jenedostajalo  nase naselje,cesto je zamisljao klupice na velikom terenu ispred moje zgrade,beskrajno dugo se raspitivao o svima,čak i onima sa kojima nije bio bas tako blizak,brojao je dane do vikenda koje je  po pravili provodio u  dedinom stanu u zemunu.....proredili  su Bojanovi dolasci u Zemun,posao ga je skroz ispunjavao,u poslu je pronasao sebe,sve vise je zamenjivao obolelog  tecu.Jednog  aprilskog dana, sasvim, neocekivano,u sred radne nedelje,bez prethodne uobicajne najave  je dosao u Zemun,i sve nas tako iznandio.Još veće iznenadjenje nam je priredio nesto kasnije u svom stanu,kada nas je upoznao sa  svojom devojkom,ostvljajući nas bukvalno bez teksta,kada nam je  saopstio,da je Biljaninu ruku isprosio prethodnog dana.Imitrao je sebe,kako se kao prut tresao, pred  buducim tastom.Podelivsi,tako sa nama najradosniji dogadjaj  u svom zivotu,i uz par casica, najavsi vencanje na jesen,ostavio  nas je u pravom cudom ispred njegove zgrade,posto smo se oprostili sa njim,i njegovom verneicom.Dugo sam te  prolecne noći, pod svojim prozorom,razmisljao o svom starom drugu i nisambas, bio siguran koliko je bio u  pravu kada je doneo odluku da se veri,ali sam bio sasvim siguran da je kao i sve sto je  do tada  činio u svom pošetnom životu,činio  je isključivo srcem.Ni to sto sam mu od slucajnog susreta, ispred  Ivkovog ulaza pre sest godina,pa sve do  toga dana, želeo samo najbolje u životu,ipak  nije mi davalo za pravo da protivrečim Bojanovoj iznenadnoj sreći,pričama kako je prerano u svakom smislu, doneo  odluku o braku, jer da me kojim slucajem pitao pre nego sto se odlucio da krene u dom svoje buduce supruge,po njenu ruku,imalo bi smisla da mu nesto kažem,ovako sada vec i nema nekog posebnog smisla da mu bilo sta govorim,zagledao sam se u zvezdano nebo nad velikim fudbalskim  terenom,ispred moje zgradei duboko uzdahnuvsi, poželevsi mu srecan i dug  zivot sa izabranicom svog srca.Dva meseca nakon najave vencanja,jedne,vrele,julske  nedelje,sam Bojana poslednji put video u nasem naselju.To je bilo na  Darkvom ispracaju,gde se citavo nase drustvo okupilo na jednom mestu, posle dužeg vremena.Da,bila je sasvim, primetna seta u Bojanovim ocima, kada nam je rekao da je prodao dedin stan, i da se odlucio za zivot u Obrenovcu,i sve nas tako okupljene pozvao na svoje vencanje u septembru.Na svadbi  je delovao tužniji nego ikada,valjda prvi put od kako sam ga poznavao ni jednom se nije nasmejao.....nije bilo ni vreme ni mesto da ga pitam, sta ga to toliko muci na dan vencanja.Na taj odgovor sam morao da sacekam pune dve godine.Jednog  oktobarskog dana,  na moju adresu je stiglo  Bojanovo pismo sa Krita. Bilo je to jedno,skroz, nostalgicno pismo prepuno,neskrivenih emocija, pre svega za onim nasim vremnom,za Srbijom...Odlicno se snasao u Grčkoj,u medjuvremnu je postao otac,jedne prelepe  devojcice,dugo  nisam mogao da odvojim pogled sa fotogroafije  gde moj   stari drug u narucju drži svoju cerkicu,takav osmeh,iako je i najmanju situacju koristio da se decacki nasmeje od srca i na sav glas, nisam nikada video na njegovom licu, za sve one godine koliko sam ga poznavao.Kao nekada  kada se iz svog Obrenovca raspitivao  za drugove iz starog kraja,sada je pominjao  neke čak neke skroz,nebitne ljude u nasim životima, koje sam potpuno izgubio iz vida,da su ikada živeli u nasem naselju.Bukvalno sve  ga je zanimalo,svaka sitnica,neizbežne klupice na velikom terenu za fudbal ispred  moje zgrade...raspitavao se o situaciji u Srbiji,o  stanju na Kosovu,psovao je vlast,pribojavao se vojne inerevncije u Srbiji zbog Kosova i Metohije.Radio je na dva radna mesta, nista mu,apsolutno nije padalo tesko,konacno  mu je krenulo,svaka Bojanova rec  je bila ispunjena  srecom,lepotom,i zadovoljstvom  svog zivota,i svoje porodice.Čitajuci Bojanovo pismo,i sam  osetio koliko je on  zapravio bio srecan ,sto je konacno uspeo u zivotu,sto je prvi put istinski srecan,sto je kao nikada do sada imao motiv za zivotom,a sto je oduvek zasluzivao.Podsetio me je u pismu, na  bezbroj partija rizika u njegovom stanu,mnostvo sitnica iz perioda kada je  živeo u naselju, koje sam uprkos  dobrom pamcenju,skroz zaboravio,otkrivajući  mi koliko  mu,zapravo znace neke stinice, detalji  iz nekih situacija koje smo  zajedno proživeli u Zemunu.. Nije prosla ni cela godina od  Bojanovog prvog pisma,a on se vec vratio u Obrenovac.Pokusavao je da mi objasni   da nije nikada bio pristalica aktuelne vlasti u Srbiji,ali da nije  mogao da ostane u ipak tudjoj zemlji,dok se njegovoj neprekidno preti vojnom intervencijom.Ni sekunda se nije dvoumio da  visoki kritski standard zameni za obrenovacku  skromnu kucicu,prihvtaio se jos jednog izazova,posto mu je teca preminuo,ponudio je tetkiki pomoc, u obnavljanju tečine  firme.Uvek  voleo izazove,sa  ponosom mi je pricao kako fima koju je on  prakticno vodio, iz dana u dan sve bolje funkcionise.Predano i neumorno je radio.Sa velikom zebnjom i zabrinutoscu je pratio sva desavnja na Kosovu i Metohiji.Nebrojano puta mi je sa ne,skrivenim ogorcenjem priznao kako se, sa oseća sa srpskim narodom koji  jako tesko   živi u našoj južnoj pokrajni.Dvadest cetvrtog marta 1999 godine  uvece, pale su prve bombe na Srbiju od strane NATO alijanse,za Bojana nije opet bilo ni sekunde razmisljanja,samo je cekao da osvane sledeci  dan,istog dana uvece je bio na  Kosovu i Metohiji.samo jednom je dosao kuci i to na drugi rodjendan svoje cerkice Marijane,koji je uprilicio crkvenim krstenjem.Devet dana nakon cerkinog krstenja,u Belanici nedalko od Uroševca  vozilo u kome se nalzio Bojan, naletelo je na protiv tenkovsku minu.Bojan je zauvek ostao na Kosovu koje je toliko voleo.Dva dana pre  pogibije  napisao je pismo suprugi,a ovo su poslednji redovi tog pisma"Džudžolino, mnogo mi nedostajete. Keva mi mnogo nedostaje. Ma, svi mi nedostajete. Nisam do sada nikoga sanjao, ali nema minute da ne pomislim na sve vas. Ako zove Neša (Biljanin brat od tetke, redovni vojnik), kaži mu da ne žali što je na Kosovu, nego da mu srce bude puno, jer nije sam. Ima nas Obilića koliko ti duša hoće. I sve nas Bog čuva i sledi. 

Sahranjen je na  Novom  bežanijskom groblju u Beogradu (Dalje)

Zima na Ohridu.....Doživeo sam je,jednom sada vec davno,i pamtim je kao nesto neizbrisivo,nesto sto ce uprkos protoku vremenea imati sve veci  značaj u retrospektivi moga sećanja.Sedeo sam u restoranu Astor na samom pristanistu,i uz zagreja (Dalje)

 (Dalje)

 

 Jesen....

Ponedeljak,

Tmurna  i pospana lica ljudi sto užurbno jure,kasneci na posao,studenata i djaka na fakultet i skolu...... dosla je prava  zima,ne i ona kalendarska.Beograd je  jutors prvi put, ove jeseni  bio isopod nule....Tramvaj se lenjo vuce,starim,železničkim mostom,dok beogradska kosava daje sve od sebe,da za nijansu prvi radni dan u nedlji ucini još mrzovoljnijim.Silazim na  stanici kod bolnice Sveti Sava.....brzim koracima  ulazim u Dr Aleksandra Kostića ulicu,da bih se bar malo zaštito od već pomenute  košave....voditelji jutarnjeg programa pokusavaju veselim salama da me oraspolože,šaleći se pre svega na sopstveni račun....opominjujuci beogradjane da se ovog jutra toplo obuku,najvaljuju hladnu nedelju sa   snegom,....dobro jutro Beograde,glas voditelja prekida Poglede u tami...ulazim u zgradu u kojoj radim....istina da sam malo poranio nego obično,ali sve ipak deluje nekako mirnije,za  još jedan početak radne nedelje,da odmah  sam  se setio  Aranđelovdan je......

 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.