andrija

Oktobarsko sunce je miluje levu obalu Dunava…..prijatni povetarac ,pred sobom ,polagano nosi,osuseno,pozutelo lisce otkunuto sa stare lipe… u nozdrvamam jos oseca  njen,prolecni miriis,nosen prijatnom sparinom ispred  broja 14,dotrajale,i oronule zgrade,iz koje se siri  miris memle,ustajlosti.Drveni sanducici na samom ulazu u zgradu su savrseno se uklapaju sivilo ambijenta na adresi seste ulice Grge Andrijanovic.Poslednji sprat,prezime Kosanovac.Niko ne otvara vrata,na zvonce,cak ni na kucanje.Oseca graske na svom celu, dok radosno preskace po dva  stepenika,broji otkucaje srca,ne samo svog….u nozdrvama mu bruji opet stara lipa…jos jace oseca damare pod svojom majicom…nikada mu se april nije dogodio,kao ovaj…prvo prolece da je njegovo.I Milenino.verovao je da ce trajati veceno…ali proslo poput polutrentka.Vec je jesen,menja se vreme,sve nekako bledi,pa cak i  secanja na neke bliske ,skorasnje dane,ali   onu aprilsku sparinu,u predvorju oronuke zgrade,kada je cvetala stara lipa,ni jedno secanje ne moze da narusi….a njegova srce bilo je Milenino…..iako je proslo….jos uvek je…..