andrija

Tišina....noć,stari sat na crkvi odbrojava,  tri časa iza ponoći...Ni ,sam ne znam koliko sam vec  budan.U pomracini i tišini svoje sobe,pokusavam da odgonetnem,koja me je  to sila,probudila u ovo gluvo doba...Ustajem iz prijatne i tolpe postelje,ne paleći zidnu  lampu iznad svog  kreveta, jer oči su mi se skroz privikle na tamu.Zaticem svoju senku na zidu,dok lagno prilazim polu odškrinutom oknu prozora,korz koji ulazi topao i prijatan misris noći.Kroz krosnju  starog orah,ispred svog prozora,izvijaju ći se ,i pokušavam da naslutim zvezdano nebo,mrdjutim,noćas,zbog  njegove oblacnosti,nema ni jedne zvezde na nebu.Sve jedno,i da prepun roj  obasjava  ovu noć,opet ne bi vredelo,uzalud bih se trudio,ne,ne  bih pronasao najsjajniju,najlepsu,i konacno najvredniju,zvedu,jer ta zvezda,od nedavno vise ne krasi nebo.Moja  zvezda, voleo bih sada, da u svojoj mirasljavoj postelji,osećajuci  da nam se snovi  čak do najsitnijih detalja dodiruju,preplicu i ljube,najneznijim srcem,blazeninim snom  tone pokusvajuci,da u svom sto ga nepretstano snije, poslednjih dana,odsanja njegov najnezniji deo.Ni u predvecerje prethodnog dana nisam mogao da razaznam niti da odvojim,tako lako, san od jave,bas kao ni sada kada osluskujem prijatni povtarac.

To sto ni sama nije bila svesna, svog prznanja,moja zvezda, sto joj se instiktivno otelo iz srcu,baš  u trenutku kada je saznala,kakav sam  bol proslog popdneva istrpeo  u  stomatoloskoj ordinaciji,bas kada sam nameravao da je otkrijem da ni  bol, više  nije bol od one veceri kada smo se u taktu kiše dopisivali,činilo je njeno priznanje, da me prisvoji svojim srcem,još vrednijim.Ne samo da sam ostao nem,pred mojom zvezdom, već nisam bio u stanju,izvesno vreme da napravim bilo kakav pokret telom,verovatno plašeći se da, ako to učinim,da ću se ostati bez svog nalepšeg sna.

Sada konačno znam,da moj san u svakom smislu,čak ni u onom najsmelijem više nije san.Iako sam bio zasiguran da je vreme stalo,stari sat crkve u Dobanovackoj ulice me je podsetio da je mala kazaljka obrnula  ne još jedan,vec puna dva kruga,a ja  sam  skroz otvorio prozor svoje sobe,i uvukao se  u jos prijatniju postelju,od one koju sam napustio pre izvesnog vremena.nisam se uopste trudio da se predam snu,jer jos davno sam naučio da postoje i one noći,koje tek zavrede kada se ne prespavaju,i upravo tada dobiju svoj puni sadržaj.Nije više bilo sumnje,ovo je baš  takva noć,prepoznao sam je sasvim lako.Noc  se polako povlacila,ustapajuci  svoj vremenski prostor,zori.Zatim je pocelo postepeno da se razdanjuje,a ja sam bas kao i u svom snu,sada otvorenih ociju,čitajući predvecernju poruku po ko zna koji put,najneznije ljubio svoju zvezdu,nadajući  se da joj je upravo tek prosla noc, učinila samo delić srece,od one koju je meni pricinila prethodna neprespavana noć,čiji sam  još jedan dan docekao sa osmehom na licu,i beskrajnom srećom.