andrija

Prolazivsi pored Narodne bibliotike,osetio sam miris proleca svojstven za april mesec.Definitvno ova jesen  sve cini,i daje  sve od sebe da, me vesto zavara,i  vrlo uspeno uspeva u tome,ali ipak, samo  po ogolelim granama ,visokih ,vračarskih topola i vlažnom opalom liscu pored njih, odaje  je,da njena uvelika poznot ,vec.Zakoracivsi niz usku,i krivudavu Nebojšinu ulicu,za trenutak sam pogledao kafe Wien….i  vec sledeceg trenutka sam u prijatnoj atmosesvri enterijera pomenutog kafea posmatrao slucajne prolaznike,okolne fasade,stare vracarske ulice pred sobom.Misli su su mi letele po prethodnoj noci,i ne  samo toj noci,vec  nekoliko proteklih dana, ove  jeseni.Otpivsi nekoliko kratkih gutljaja,uživajući u prijatnom ukusu,i aromi  vruće,nes kafe,displej mog telefona  se zasvetleo.Toliko želejena sms poruka,kojoj sam se bez rezervno obradovao,ugledavsi je,ali samo trenutak kasnije kada sam procitavši njen sadržaj,splaslo je moje raspoloženje koje me je drzalo od sinoćne kisovite veceri.Sanja mi je  nedvosmisleno zahvaljivala da sam je ulepsao proslu  noc,otkrivajuci mi da je se prelepo osecala,i da je u mislim samnom utonula u svoju postelju,ali pokusavajuci,nesto kasnije da se  preda snu,polako je pocela da se je da se trezni od slatkog,neobicnog osecacanja,izazvanog od strane nekoliko mojih nežnih poruka, koje su nasle  odziv u njenom, osecajnom i vrlo nežnom srcu.Molila me je da se ne ljutim na nju,da pokusam da je razumem,da jos jednom razmislila o svemu, da bi bilo najbolje za oboje,da ne prelazimo granicu naseg tek započetog prijateljstva,opominjujuci me na posledice,nase eventualne veze. Gotovo,da nisam ni primetio kada sam napustio kafe Wiena.Melanholicne,I trome korake sam vukao uz Ineterancionalnih brigada,nisam ni slutio da svojom ćutnjom,odnosno da ne odgovoranjem na još  od sinoć cekanu Sanjinju poruku,u njoj izazivam  sumnju das am se naljutio.Tek kada sam dobio sledecu Sanjinu poruku,shvatio sam da  je proslo dosta vremena, da ne smem ,niti imam više prava da ćutim,dovodeći je u apsolutno zabludu, skroz ne svesvno,da sam se naljutio.Jer u meni  nije bilo  seme trunke,ljutnje….samo sam beskrajno zažalio sto necu biti u prilici da usrecim jednu predivnu,osobu,cije srce jako želim da osvojim, da konačno bude moje.Iako je  vrlo malo poznajem,konacno mi je postalo jasno  uz neumorno dobovanje noćašnje kiše o okna  prozora svoje sobe,koliko je to Sanjino scre,predivno,I koliko mu je malo potrebno da zatreperi,I zbog toga sam poželeo da je usrećim u svakom smislu.Malenim prolazom se se uspeo u Dubljansku ulicu, i sa  zebnjom neodlucno, držeci   palac desne ruke, na  dugmencetu send,plaseci se da cu seldecem porukom otkriti  Sanjinom  ranjivom,i nežnom srcu,sa koliko sam žala primio njenu prourukicu,i time je dodadatno rstuziti ovog jutra,a  najmanje sam to želeo.Nekoliko koraka me je delilio do ugla Čuburske ulice,displej mog telefona je sledeceg trenutka  krasio Sanjin smesak.ponovo sam pročitao  porukicu,osmehnuo sam se pogledavsi nebo nad Vracarom,čije su  sivkaste boje sa  bile pomesane, nijasama purpune nezne boje koje su  se u svojim obrisima gibilei nestajale negde  u daljini.Srecu koju sam osetio nakon Sanjinog smeska,je sreca koju nisam  odavno osetio,ipak je  pobedilo njeno nežno srce koje se skroz slagalao,sa bojom neba  nad delom grada,koje  će me od sada podsecati na jedno divno stvorenje, cije srce jednostavno moram da osvojim u danima koji su na pragu.Milovalo me je Vracarsko sunce, poželeo sam da ovim ulicicama,prosetam držeci se za ruke sa Sanjom…..Strcao sam niz Dubljansku ulicu u surotnog pravca,iz koga sam dolazio…..milina  me je preplavila svog…..dok  sam najnežnije ljubio Sanju……