andrija

Stvarno se ne secam,kada sam poslednji put prosetao zemunskim kejom,i nepamtim da sam ikada imao prilike da ga vidim pustijim nego ove hladne decembarske noci.Gospod verovatno razmislja da bas ove noci pospe malo bele boje odozgore,da zacini  Božic po gregorijanskom merenju vremena, sve u svemu,vreme mu je.Od jucerasnjeg podneva sam izgubio miran san,koji me je krasio  jos od  divne  setnje vracarskim ulicama,onog prekrasnog cetvrtka, koji je podsecao na najlepsi moguci prolecni dan.Svi  potonji, minuti,casovi,i  končano dani koji su sledili,od tada su bili bas onakvi,kakvi su mi se retko desavali u životu i za koje nisam uopste  bio siguran da  li ću ih više ikada, doživeti.Naravno i noći,  u kojima sam beskrajno dugo i nezno sve dok me san ne savlada,misli poklanjao,predivnoj osobi,zbog cijeg postojanja sam skroz promenio sud o svom,i životu uopste.Konačno,sa tim danom su poceli da mi se desavaju prelepi trenuci,koji su svakog narednog,dobijali na svom punom znacaju....Ni sam siguran koliko je bilo istine,ili sale u  poruci koju sam juce dobio malo iza podneva,i koliko su moje poslednje poruke odgovarale,jednom neznom srcu,a koje su  bile osencene onim slatkim uzbudjenjem,koje nosi nemir u telu,i kakvo nisam osetio,dugo vec.Zatim je sledila noc bez poljupca  koji mi je toliko nedostajao,da celu proslu noc nisam mogao skroz  do kraja da se opustim,i za razliku od  14 prethodnih,san  jednostavno nije hteo tako lako na oči.....Zemunska kosava mi je prosto samarala lice,zajedno sa  prvim pahuljama snega koje su se istog casa kada bi dodurnule betonski kej, topile se.Uspeo sam se ulicicom koja je  vodila pored ribljeg restorana „Šaran“,zamakao sam uzbrdo,Sindjelicevom,  kako bih  sto bolje neutralisao snažne nalete kosave koja  sve pred sobom nosi.Iako dugo nisam prosao ulicicama podno Gardoša,cesto sam mislio na njih,ali cini mi se ne skoro tako verno,kao one kisne veceri,koja je prethodila divnom vracarskom danu, sklopivsi  oci,u svojoj, drzao jednu neznu rukicu,koju sam vodio bas ovim,starim,najlepsim,zemunskim ulicicama koje  jos iz doba srednje skole duboko nosim i svom srcu.Jos kako sam poželeo,dok  sam se predavao snu,da jednog prelepog dana,bas na ovom mestu zastanemo zajedno,gledajući nemirni Dunav,sa isprepletanim nasim rukama.Vlasnica srca do koga mi je stalo kao retko do cega u poslednje vreme,je imala buran i prelep dan,koji  joj je doneo dugo zeljeni susret sa bratom,i neznam da li zbog toga ili zbog neceg drugog ali je, izostao ne samo njen poljubac koji istina nisam ni ocekivao vec osmeh,koji mi je toliko falio.Dosao sam do same kule Sibinjin Janka,vise i nisam osecao nezadržive nalete vetra,u daljini  kroz izmaglicu koja je dolazila sa severa,nazirla su se svetla sa druge strane  reke,popeo sam sam se  uz kameni zid,i  stao do samog ruba zagledan u krovove starih zemunskih,kuca, dok sneg i  dalje nije uspevao da se zadrzi vise od jednog trenutka,ne zemlji.Huk vetra je na trenutak prekinuo  lavez copora pasa, koji su se ni sam neznam kako stvorili,a da ih nisam primetio na kamenom zidu,i vesto su se provlacili oko mojih nogu.Nemo sam gledao „laku noc“ na displeju svog telefona,sisao tih par stepenika ,koji su me delili do ulaska u  grobljansku kapiju.Zeleo sam svojoj princezi,da napisem koliko mi nedostaje njen osmeh i poljubac,uz koje me je  do samo pre dve veceri najlepse  na svetu ispracala u najblazeniji san.Zeleo sam jos  ponesto  da joj kazem od svega sto mi je bilo na srcu,ali setivsi  pregrst dozivljaja i umora u  njenom danu koji je upravo izmnicao, sto je  upravo aminovala i crkva Svetog Nikole,odustao sam.Laganim korakom ,sam produzio uskim alejama zemunskog groblja,iduci ka  staroj gvozdenoj kapiji,sa jos vecim nemirom od onog koji sam poneo  sa sobom u ovu nemirnu noc.Nezvesnost od buducih dana i svega onog sto se krije utoliko zeljenom srcu, i toliko zeljeni poljupci,osmesi,sve do zore a mozda jos i kasnije su odlagali moj nemirni san.