andrija

Vece koje je proveo kod svoje skolske  drugarice mu je bilo toliko prijatno,da je u uzivao u svakom trenutku,a osmah   ga niti jednog nije napustao.Nazdravljao je sa svojim starim  skolskim drugovima koje nije video dobar deo zime.U pamcenju  im je ostao vise nego upecaceni melanoholicni izraz lica njhovog druga koji se samo na retke trenutke  pokusavao da ih iz zavara losom kopijom nekadasnjeg prepoznatljivog osmeha,jedne snezne decembarske subote.Sa  terase poslednjeg sprata drugaricinog stana posmatrao je okolne oblakodere,u daljini su se nazirala svetla  novog mosta…osecao je svezinu martovske noci,tisinu je oko njega je prekinula sms poruka,osobe o kojoj neprestano razmisljao posledne nedelje…zamisljao ju je kako u svom stanu sa proslavlja sestrin rodjenda,I silno je pozeleo da moze samo da proveri na vrata tog stana i da je bar na trnutak vidi najlepse okice na svetu,predivnu kosicu,….ziasta je bio vise nego raspolozen sto ni u jednoj varijanti nije moglo da promakne nezapazeno njegovim prijateljima.Ali on jednostvano,iako ih dozivljao kao jednu od najvecih vrednosti svog zivota,jednostavno nije mogao da im prica o tako intimnim stavrima iz svog zivota.Samo se ,Draganu pohvalio, jos dok su  dolazili kod Bube premijerno odajuci mu Milenino prisustvo u svom zivotu…..

“Pa i bilo je vreme",potapsao ga je Dragan lagano po vratu dok su ukazili u lift Bubine zgrade,u cijim ocima je video koliko mu istinski drago zbog osecaja njegove srece.

“Imam takav osecaj,da sam samo nju cekao celog zivota”

Na Bubinom balkonu sa koga se pruzao divan pogled koju je pre svega  cinila panorama  novobeogradskih blokova isticala se prijatna  svezina martovske  vecera,osencena prigusenim dahom proleca,ili se to samo njemu tek cinilo.Iza njegovih ledja sa do vrha punom casom penusavog amsetla pojavio se Dragan koji  nije odustajo od namere da mu zapocetu  pricu o svoijim ljubavnim jadima,u iscrpljujucoij vezi nastavi do krajnih detalja.Uveliko je bio rasprican,ali mu se u jedom momentu ucinilo da prica u prazno zbog cega je burno protestovao.

 “Pa ti me uopste ne slusas,gledas kroz mene,skroz si odsutan,I shvatam  te potpuno,srecan covek tesko veruje nesrecnom..ajde necu da te davim,vise,na kraju se ipak nasmejao.

“Ne zezaj,slusam te,mozda sam samo malo umoran….

Poslednjih par noci jako malo je spavao,ali uprkos tome uopste nije bio iscrpljen,niti mrzovoljan,sjajno se osecao u svakom smislu….Opet su nazdravili,Dragan mu se jadao,a on ga je pazljivo slusao ,pogledom uprtim na raskrnci ulica Jurija Gagarina.Tok  Draganovih,melanholicnih misli,prekinuo je zvuk sms poruke,sto je njegovom drugu bio samo znak,da za trenutak zacuti,na cemu se  od miline skroz  glasno nasmejao,I osetio je kako ga je istog casa,kada je procitao sms poruku,po njegovim obrazima preplavila crvena boja….Bila je to samo jos jedna u nizu poruka,koju je danas dobio od njegovog srca.I sada kao I citavog popodneva uopste nije znao sta o cemu dalje da joj pise.Naravno,ne zato sto nije imao inspiraciju,inapiraciuja mu nijenog momnta nije ne nedostajala,jer upravo  Milena mu je  dokazivala svakim novim momentom  da je jedino  za nju cuvao svu neznost koja se u  talozila u njegovom srcu,svih oni proteklih godina godina,koje su mu malo toga lepog donele.

“Gagi,molim te izvini,znam da nije bas po bontonu,ali ne zamer molim te jednostavno moram da je odgovorim.Bio je presrecan jer su se konacno dogovorili da se cuju.Pod svojom kosuljom,osetio je brze damare svog srca,bilo je to uzbudjenje mnogo vece od bilo koga koje pamti,poslednjih nekoliko godina.Setio se Milenih popodnevih reci kojim je predskazivala  svoje nezibezno uzbudjenje kada bude cula njegov glas,istog momenta je  je poljubio njenu  sliku.Nije mogao da se nacudi tolikoj Mileninoj iskrenosti,I osecajnosti.Njeno srce je od pre neke veceri definitivno,prisvojio,od onog kisnog dana kada je bio u hramu Svetog Sevi,sebi se zavetovao da ce da Milenu da usreci,,a ovih dana upravo je postao svestan da jedino u tome moze da nasluti smisao svog zivota.Dvojica starih drugova su,sve cesce nazdravljali,umor je cinio svoje,a ipivo,jer proslo je bas dosta vremena kada je poslednji  put do ove veceri pio.ali prijalo mu je bez ikakve sumnje,veceras….Poruke su stizlae jedna za drugom,nije se vise izvinjavao Draganu,koji ga je ostavio samog na terasi,da bude sa svojim mislima,i svojom Milenom….

“Ni u ludilu niko ne moze da me ukrade”

Srce  je sve vise treperilo,a on je pozeleo sto pre  dastigne kuci,da se istusira,sredi za spavanje,I da konacno cuje glas najdivnije osobe na ovom svetu,sto mu ove martovske dane boji najlepsim nijansama.Samo sto je navio veneciujanere u svojoj  sobi,stigla je Milenina poruka da je moze da je pozove.Naravno da je pogledao sat 02:07,zatim je kroz otvoreni prozor pogledao nebo iznad njegove zgrade,posto je zeleo da zapamti svaku sitnicu na  njemu.Tisinu u njegovoj sobi,prekinuo je alt.Konacno u pitanju  je bio pnajlepsi  glas koji je do sada cuo,a vreme je prestalo da postoji tog sedmog minuta drugog sata 15 marta.Svaku njegovu misao  je nagradila svojim neznim osecanjem.Na trenutke je imao utisak da je je sve ovo masta,ili san,zbunjenim pogledom preleto je po sobi,krevet,radni sto,knjiga koju je danas sitao,sve je tu,ipak nije san.Vec je java,lepsa od svakog sna.Ne moze da veruje da razgovora sa najdivnijom osobom na planeti,njegom srecom….ponovila mu je ono sto je permanentno ponavljala prethodnih dna I noci u svojom osecajnim porukama,joj lepo,da moze sebe da zamisli u njegovom zagrljaju…jedno vreme je cutao,nije znao sta da joj kaze,tisina na vezi je izgledala ocaravajaca,slusao je najlepse srce na svetu,srce  zbog cijeg postojanja je postao najsrecniji covek na svetu.Dok je pricao sa svojom Milenom,lezao je u svom krevetu,ljubio je povremeno njenu sliku,i onaj drugi jastuk od koga zamislja njenu kosicu,glavicu,vratic,sve sto je njeno.Po zavrsetku razgovora dugo se nije pomerio,niti je napravio I jedan pokret,bio je previse zamisljen,ni sam nije bio do kraja svestan da su malopredjanji trenuci koje je doziveo zajedno sa svojom srecicom,verovatno najlepsi koji su mu se ikada dogodili.”Meni se  prvi put u zivotu desilo da dok sam te slusala kako pricas,da sam nesvesno pocela da drhtim od srece,nikada nisam imala takav osecaj do veceras”.Nekoliko puta je procitao,najlepsu,ikada  dobijenu poruku,malo puta je u svom zivotu ostao bez teksta ne znajuci sta kaze,to se upravo desilo,ove njegove najlepse noci u zivotu.Ali ako su   njegove reci zatajile,srce nije,ono je volelo,kao nikada do sada,najvredniju osobu koja je verovatno ikada krocila na ovoj sada bozanstvenoj planeti….Kroz  razmaknute venecijanere,probijala se plavkasta siva zora.Jedva se drzao jos budan,nasao je pesmu Novih Fosila,”Bilo mi je prvi put,samo jednom,prva zora svice”…..Da to je bila njegova,pardon Milenina I njegova prva zora…u sledecem trnutku  ga je san konacno savlado….a on je  zaspao grleci najdivnije stvorenje na va svetu. (Dalje)

Cesto,cak i sada nakon tolikih godina znam sebe da zapamtim da li je Crvena Zvezda tog davnog proleca zaista bila najbolji klub na starom kontinentu.Dok sam bio mladji verovao sam da sam i sam doprineo najvecem uspehu,kluba koji mi je ulepsao detinstvo I ranu mladost,a kao kruna svega je ta vredna,najvrednija pobeda u Bariju.Nije da nisam verovao Pancevu,i drugovima,jos kako sam im verovao,kao malo kome pre i posle toga.Ipak,za svaki slucaj sam tog ranog proleca  prilikom boravka na Ohridu,iskoristio priliku da posetim Sveti  Naum.Ne mogu sad, bas da se zakunem da sam se ukrcavsi na pristaniste u Ohridu,da mi je pres ocima bila  eskurzija  cetiri godine ranije. I ljubazni kustos do najsitnijih detalja pripovedao o tom nesvakidasnjem hramu na ovim prostorima.Kroz maglu sam se setio njegovih reci,koje datiraju jos iz cuvenja,kako kaze stara legenda da ko god zamisli zelju  i   polozi levi dlan da grob Svetog Nauma,zelja ce mu se ispuniti.Takodje kroz  jos vecu maglu sam se setio,jos davnijih tetkinih reci,koja mi je  kroz salu,ali savim ozbiljno govorila,da kada se prvi put budem zaljubio da obavezno pohitam na to sveto mesto i da ce mi se zelja ostvariti.Pred ocim su mi bile devojcice iz odelenja koje su u pratnji mladog kustosa,za rumenim obrascicima  kroz neskriveni smeh,jedna po jedna legale na  crveni cilim koji je prekrivao mosti Svetog Nauma,i njihovi dlanovi  polozeni preko cilima na kome je bio izvezen prelep krst.Tada, jos nisam razmisljao o svojim zeljama,ne znam ni da li sam ih imao,ali nije mi ni palo na pamet da se podvrgnem ovom ritualu.Gotovo su se sve devojcice pre li nesto kasnije hvalile kako su m se njihove devojacke  zelje mahom ispunjavale.Ne znam da li sam im poverovao,ali znam da mi je njihovo hvalisanje ostalo urezano u nekom kutku secanja,cije sam se bas te datoteke prisetio istog onog jutra u carobnoj tisini, skroz savrene prirode,koju su ukrasavali,uostalom kao i uvek velelepni paunovi. I prvi put sam zaboravio da upalim svece pre nego sto sam usao u malenu crkvu jos iz devetog veka,ali sam zatvorio oci pre nego sto sam stavio levi dlan svoje tada jos uvek skoro decacke ruke…U noci  29 maja kada  je Darko Pancev uzimao zalet sa penala,pred ocima mi je lebdela ta slika.Vreme je cinilo ono sto se od njega ocekuje,a ja sam svaki svoj dolazak na Ohrid koristio da bar po jednom odem i zahvalim se tom cudotvorcu,koji je lecio bolesne,usrcivao nesrcne,pomago siromasnima,ali nikada vise nisam zazeleo zelju,ne samo zato sto sam mislio da je i ona jedna  sasvim dovoljna,vec nekako zelja nisam imao,nije postojala zelja kojom bih mogao da promenim svoj zivot,osim jedne,ali koja znao sam vec nije po kanonima nase crkve.Danas sam opet  na Svetom Naumu….Vremena su se promenila…Istog trenutka kada sam krocio na Sveti Naum nisam mogao a da se ne prisetim one kisne nedelje,pred Uskrs,mislim da je bio ponedeljak,a ja sam imao sam utisak da sam jos u proslom zivotu  poslednji put bio u Hramu Svetog Save,noge su same vukle,nisam osecao kisu,ali jesam miris tamjana….paleci svece,osetio sam kako mi suze naviru…to je bio dan koji mi se zauvek urezao u srce,to je bio dan kada sam osetio zelju za zivotom,to je bio dan kada sam posle mnogo dana,godina,pozeleo nekog,svom svojom,cistom,iskrenom,najnevinijom ljubavlju,to je bio dan nesto kasnije sam shvatio kad sam opet poceo da volim zivot,to je bio konacno dan kada sam zavoleo jedno predivno stvorenje,koje mi je od tog kisnog ponedeljka svakim novim danom pokazivalo koliko je njegovo srce predivno,najlepse na svetu…Setio sam 600 km juzno od Vracra,takodje prelepog hrama,neznam da li je tada na Svetom Naumu padala kisa,ali znam da sam odlucio da ne smem da propustim priliku da odem tamo,I po drugi put pomislim zelju,zelju svog zivota….sacekao sam da ostanem sam,pre nego sto mi je noga krocila crkvom,stajao sam dugo u porti I palio svece,strpljivo sam cekao da do gore,skroz,objasnivsi svom drugu da me pusti  neko vreme da budem  skroz sam.Ne znam da li mi je ikada samoca toliko prijala,u stvari nisam bio sam,od aprila vise nikad nisam sam…Pozeleo sam da cujem tog trenutka svog malog andjela,na samom ulasku u crkvu je stigla njena poruka….kako je znala da je posalje bas u tom trenutku….malenu crkvu poznajem kao svoju sobu,,prosao sam kroz sveta vrata u desno….sagnuo sam se skroz,zatvorio sam oci,ali opet sam video samo nju,spustio sam dlan na sveto mesto…pogledao za trenutak u,Svetog Nauma,na cijoj kupoli se blistao njegov lik,zazeleo  sam jako,nikad jace,iskrenije…..poljubio krst oko svoga vrata….nikada nisam tako ljubio,nikada nisam tako zeleo….ni sam ne znam koliko sam vremena proveo u crkvi,dok  se na vratima nije pojavio moj drug, sluteci koliko sam zaista zeleo da se osamim.I ovog puta je bio savrseno diskretan….

“Izvini sto sam usao,ali poslednji brod za Ohrid polazi za manje od deset minuta,taman toliko nam treba do pristanista….znam da to mozda sada I nije najbitnije,obratio mi se nudeci me maramicom….

Pogledao sam svog druga preko ramena ,brisuci maramcom uglove svojih  vlaznih ociju.

“Malo cas sam ucinio najlepsu stvar u svom zivotu”

Suton  se polako prikradao nad  Svetim Naumom….Kroz nekoliko trenutaka smo se tiskali na malenom pristanistu,i kao poslednji putnici smo nekako ipak uspeli da udjemo na brod.Modro sunce sa nadolazecim sumrakom je cinio,najlepsi suton u svom zivotu koji sam ikada imao prilike da vidim.Posmtrajaci sve vecu razdaljinu od pristanista,i obrise crkvene kupole,koja se svakim sledecem trnutkom sve vise gubila u daljini.Bez ikakve dileme sam bio svestan da sam na Svetom Naumu,ostavio deo svog srca,koje pripada samo njoj…..a zelja ona. jednostavno mora da se ispuni,jer u suprotnom moj zivot ne bi imao smisla…..

A i  ispunio sam tetkinu zelju…     (Dalje)

Te veceri  prvi put sam bio svestan da mi bride obrazi.Nije postojala ni trunka dileme,da se na njima neprestano  smenjuje citav spektar crvenkastih nijansi.Za sve je  kriva Tatjanina recenica “Da mi je  samo jos juce,neko rekao da cu zazeleti da sam bar godinu dana mladaja,slatko bi se nasmejala,ovako moj vise  gorci”.Zaista  njen osmeh, bio je osencen setnom,nijansom.Zbunio sam se,po ko zna koji put.Imao sam utisak da cuje damare mog nemirnog srca.Spustila se na pod,sela je tik do mene,toliko blizu da su se  cak   i  nasa ramena dodirnula.Nisam imao  snage da izdrzim njen pogled, umesto toga,svojim nemirnim  uporno sam trazio neku izmisljenu tacku u Tatjaninoj sobi,a u stvari nevesto sam izbegavao njen,ceznjivi pogled koji me je molecivo trazio.Svojom dugom,razbarusenom,kosom,prekirila je  lice,,i ovlas me je dodirnula mokrim pramenovima  svoje kose,tako da sam osetio miris njenog sampona koji mi je zapuhnuo nozdrve.Nisam vise imao kud,te sam potrazio njene krupne oci,sto su me ipak stidljivo docekale negde u vrtlogu  vec pomenutih gustih i  jos uvek vlaznih premenova.Pruzila mi je svoju ruku.privukao sam je nezno svom  ramenu,kao da je jedva docekala,spustilvsi glavu negde na pola puta  izmedju mog vrata i ramena.zagrlio sam je,kao da sam to cinio citavog zivota.A oboje smo znali,da dozivljavam premijeru,kada je o zagrljajima rec.I njoj je takodje bilo prvi put,da  je neko grli.Prvi put je dotakla ruku jednog mladica.dugo je nije odvajala od moje,isprpletela je svoju u mojoj,I obrnuto cini mi se na bezbroj razlicitih nacina.Dugo nismo progovorili ni jednu  jedinu rec…Osetio sam po svom vratu kako klize Tatjanine,vrele suze.nezno sam pokusao da je otvorim okice.Nije vredelo.

“Nesto ipak,nije uredu”zapitao sam bojazljivo

Utisak me je nosio,da odgovor cekam dobar deo vecnosti.

 I da je potrajalo i  mnogo duze,dok nisam dobio toliko zeljeni  odgovor,vredelo bi u svakom slucaju.

Mojom rukom je obrisala poslednje tragove svojih suza.Savresno

“Molim te,gotovo da je saputala,nemoj ali nikada da budes neko drugi,do onog sto jesi,na momente joj je sapat nestajao u nagovestaj isprekidanog  tihog jecaja koji se negde ipak na svu srecu u daljini  gubio.”od kako znam za vreme i za sebe,sve vreme iscekujem trnutak u kome cu da srtnem nekog kao sto si ti.”Oprosti mi na  suzama…”jel sam ja sada tvoja devojka? Konacno se osmehnula,prvi put posle suza,neprestano klimajuci glavom kroz osmeh.

“Mislis prva moja devojka,I sve ono sto sam jedino oduvek zeleo da imam pored sebe……Da jesi”

“Zelim da budem tvoja,samo tvoja uvek,i zauvek

Sklopila je svoje male,nezne rukice oko mog vrata,i dugo me je grlila….Kisa nije prestajala,cak ni na trenutak.Pogledao sam nebo.kroz rupu na tremu njene kuce dok me je,pratila sa svog praga…a onda je utrcala kao kakvo postidjeno dete u,kucu….i sa prozora svoje sobe,najlepse sobe na svetu,ljubila svoje dlanove i lepila ih na stara okna prozora niz koje su slivale brze kapi aprilske kise…..

Oktobarsko sunce je miluje levu obalu Dunava…..prijatni povetarac ,pred sobom ,polagano nosi,osuseno,pozutelo lisce otkunuto sa stare lipe… u nozdrvamam jos oseca  njen,prolecni miriis,nosen prijatnom sparinom ispred  broja 14,dotrajale,i oronule zgrade,iz koje se siri  miris memle,ustajlosti.Drveni sanducici na samom ulazu u zgradu su savrseno se uklapaju sivilo ambijenta na adresi seste ulice Grge Andrijanovic.Poslednji sprat,prezime Kosanovac.Niko ne otvara vrata,na zvonce,cak ni na kucanje.Oseca graske na svom celu, dok radosno preskace po dva  stepenika,broji otkucaje srca,ne samo svog….u nozdrvama mu bruji opet stara lipa…jos jace oseca damare pod svojom majicom…nikada mu se april nije dogodio,kao ovaj…prvo prolece da je njegovo.I Milenino.verovao je da ce trajati veceno…ali proslo poput polutrentka.Vec je jesen,menja se vreme,sve nekako bledi,pa cak i  secanja na neke bliske ,skorasnje dane,ali   onu aprilsku sparinu,u predvorju oronuke zgrade,kada je cvetala stara lipa,ni jedno secanje ne moze da narusi….a njegova srce bilo je Milenino…..iako je proslo….jos uvek je…..