andrija

Bas ovih dana se navrsilo sedam godina od  onog  vetrovitog ponedljka nosenim snaznom beogradsko kosavom,kada se medju kandidatima koji su konkurisali za  posao u nasoj firmi  pojavio i tek svrseni maturant .Cim je seo preko puta mog stola,susreo sam se sa njegovim dobrocudnim,pitomim ocima koje jednostavno nisu  mogle da sakriju plemenitost njegovog karktera.Ni jednog trenutka nisam osetio nesigurnost u njegovom glasu,dok je iznosio svoju biografiju,ali I te kako jesam strahovitu zelju,golobradog decaka za prvim poslom,u  namaeri da olakasa zivot svojim roditeljima.za mene je bio presudan njegov motiv, zastitnicki odnos prema  seset godina mladjoj sestri. Trunke dileme vise nije bilo. . Preko ramena sam pogledao sefa,tek primetno mi je klimnuo glavom negde u sredini  decakovog  izlaganja,sasvim dovoljno da prvo ime u svoj tefter upisem Marko Mitrovic.”ovaj mali ce biti dobar,znas?nisi pogresio,sto si ga izabrao,otelo se mom sefu dok jos Marko sa  ostalim kandidatima  napustao nasu kancelariju.i definitvno nisam pogresio,Usledili su dani u kojima me je novi kolega plenio svojim drzanjem,decackiog osmeha,uvek sprenog za salu,ali I ozbiljnost za svaku situaciju koja je tako nesto nalagala.Uprkos osetnoj razlici u godinama,poceli smo da se druzimo van posla.odusevljavao me je Markov entuzijazam za zivotom,I pozitvna energija  koju je sirio svuda gde god bi se pojavio.Bolest njegovog oca je jos vise ucvrstilo nase prijateljstvo.Prvi put sam nazreo senku tuge u njegovim ocima.to je bilo one prolecne veceri dok smo prolazili pod krosnjma lipa u mom naselju,prvi put se suocio sa ocevim neminovnim gubitkom.Isprekidano je pricao,na momente je gubio dah.bio sam zadivljen njegovom snagom,propustili smo nekoliko autobusa,dok nije usao u poslednji.osetio sam koliko mu je znacilo moje prisustvo te prolecne  noci.Ne verujem da je poslednja 18  skrenula u Tosin Bunar,kada je stigla sms poruka “Ovo sam mogaojedino  sa tobom da podelim,hvala ti”setio sam se njegovog zagrljaja dok je ulazio u bus,verovatno nije ni slutio koliko me  ucnio ponosnim te veceri.Udisuci miris lipe pod mojim prozorom  nisam dugo mogao da se predam snu.Divio sam se Markovoj snazi da prevazidje  najteze dane u,ispricavsi mi sve ono sto ga je tistilo,mozda  se konacno pomirio sa ocevim gubitkom.

 Krunio se jos jedan decebmar,koji je stigao mnogo ranije od ocekivanog.Nije bio hladan,ali beskrajno sivilo,sencilo je sumornu svakodnevicu,koja je mirisala na sve,osim na  sneg.Brojao sam dane do Novogodisnjih praznika,I odlaska na Zlatibor,nestrpljivo,precrtavajuci ih grafitnom olovkom,na kalendaru,bas kao nekada  na odsluzenju vojnog roka.Sa slicnim,nista manjim nestrpljenjem sam docekao Markov povratak iz Nemacke.Noc uoci polaska,usijali smo telefonsku zicu,do kasnih sati.Prvi put je pominjao svoju buducnost.kao da jeslutio nekakvu prekratnicu u svom zivotu.Cvrsto resen da  promeni  neke stvari u njemu.U Studgradu je cekala devojka  materijalno obezbedjena.koja je gajila izvsna osecanja prema njemu.”Brate,mozda I ostanem ko zna,vidis kakva je plata u sudu,nasla bi mi posao,mozda mi uspeo,ovde I onako  nemam devojku,imam samo mamu I sestru,posao u sudu,” naravno da sam zeleo srecu,da konacno ostvari svoje snove.samo je usput pomenuo  njen fizicki izgled,sto me ni malo nije zacudilo jer odavno znam da Marko devojke ceni nesto drugacijim  vrednostima.

Iznandio me je novim autom, i zeljom da sacekamo Jecu ispred skole.Jeca jet og petka imla neplanirani dopunski cas.Za te sve studgradkse nedelje Marko je jednom zauvek sazreo.tu vise nije bilo dileme.Razliku u godinama koju sam nekad vise,a nekad manje,ali ipak osecao,po prvi put te decemabrske noci  se istopila.Shvatio je mnogo pre nego sto sam ja to shvatio, u svom  zivotu,sta je to sto ne zeli od zivota.lagodnost eventualnog zivota sa devojkom koja mu se samo fizicki dopada I sa kojom uziva uskjlucivo u telesnoj ljubavi su bili vise nego slabi aduti da Beograd zameni Studgradom “ajde reci brate,pa trebam nekog I da zagrlim,poljubim da se obradujem nekom kad dodjem sa posla,kapiras sta hocu da ti kazem? Kapirao sam ga bolje  nego sto je mislio da jesam, iako sam ostao bez reci.sedeli smo u kolima zamagljenih prozora na pocetku Proleterskih Solidarnosti,preko puta Desete,nesto jace od sat vremena.Marko nije shvatao,da mi se nije ispovedao,on jeje drzao  cas o osecanjima,o moralu,o ziovtu o svemu onome sto je konacno shvatio da  zeli da bude njegov zivot.kako se covek promeni  za samo dve zimske nedelje.Ne nije se promenio,on je oduvek bio takav I pre nego sto je onog vetrovitog dana presao prag Palate Pravde,on je  i pre toga definitvno bio takav.sada   je samo je sve to, sazrelo u njemu.na naxiju je  Sergej zapevao ” poglede u tami “ ciji je glas samo za trenutak prekinula Jeca kada usla u auto.Sneg  je ipak uspeo da nas zavara,istina tek jedva vidljivo, ipak jepoceo je da provejava.Bio je to prvi sneg te zime .Potrazivsi  digitalni sat,zeleo sam da  taj trenutak zapamtim, 19 :47.Marko je  iz natkasne,izvadio  milku  300 grama od jagode,okrenuvsi se do granice Jecinog pogleda,i uz decacki osmeh,koji je napravio rupicu na njegovoj bradi,ovlas  je dotakao po promrzlom nosicu i,poluglasno je izgovorio

“Ovo ja za tebe”

“…gde si ti bila dok lile su kise,nek  ovaj grad  na tebe mirise……”