andrija

Vec izvesno vreme,primecujem da me niko ne razume dovoljno dobro, osim mojih vrsanjaka.Mada, ponekad mi se ucini,da me ni oni ne shavatju, bas uvek.A razumem li i sam sebe,gotovo uvek?Osecam svakodnevnu i neizvesnu borbu, sa samim sobom.Sa svojim mislima.One cesto znaju da odlutaju tamo negde daleko,da se i  sam zabrinem za njih.Kadkad osecam neki unutrasnji nemir a da mu ni povoda ne znam.A onda odjednom nestane.Pa se opet pojavi,pa nestane, tako u nedogled.Nestrpljiv sam vise od svega,zelim sve odmah i sada,istog casa,ne mogu da cekam.Svestan da dani prebrzo prolaze,iako ponekad zazelim da ih bar malo usporim ne retko mi se cas matematike,ili nekog drugog predmeta oduzi kao godina.Ni moji roditelji nemaju bas uvek sluha za mene.Cesto se ponasaju tako,kao da je njih zaobisao pubertet,kao da ga nisu prelezali.Ni jednog trenutka nisam posumnjao da uvek zele najbolje za mene,i da brinu,doduse nekad i previse,za moje nemirne godine,i dane pune neizvesnosti koji me ocekuju.Uceci me zivotnim vrednostima, svakodnevno mi stvaljaju  do znanja da mi istina bude preca  od svega,svake dobijene ocene. Na tome sam im prezahvalan.Ali me ipak ne razumeju dovoljno,bar ne onoliko koliko je meni potrebno.Ponekad nemaju ozbzira za moju nestrpljivost,brzopletost.Cesto se zatvorim u svoju sobu, prvi put u svom zivotu osecam moc tisine,razmisljajuci o povernim tajnama,o neizgovorenim recima o svojim snovima…Sazrevam li,ili mi se pricinjava?Ne znam  kada ce proci ovaj  moj pubrtet?Pocinje li neprimetno da odlazi detinstvo,ili ce konacno proci jednom zauvek,tek kada sledeceg juna budem zavrsio Osnovnu Skolu?Kada  zaista prestaje detinstvo.?Prvim bolom u zivotu?Prvom ljubavlju?Prvim rastankom?Da li  su stariji u pravu kada kazu da nista,osim vremena nije vecito?Ne  zelim da verujem u to! I Necu!Iako sam nestrpljiv,zelim iz sve snage da  ovo vreme,vreme puberteta traje,traje,i traje,….Sa svojih 14 godina nisam spreman, ni dovoljno zreo da prihvatim neke istine.Za rastanke tek nisam.Slutim da ih necu tako lako prihvatiti.Mozda detinstvo ne prestaje nikada sasvim, vec samo manja svoje oblike….

Voleo bih i kada odrastem, da u sebi zadrzim bar samo jednu nit.Najlepsu,neraskidivu. Po njoj cu zauvek cu zapamtiti ovo nemirno,uzburkano, vreme,noseno emotivnim momentima kroz koje prolazim zajedno sa svojim vrsnjacima,naravno i  vrsnjakinjama.Bez njih,to je sigurno, ovo vreme ne bi vredelo.Praveci tu neraskidivu nit od nasih zivota, nemirnih kao more,najlepsu  caroliju,mi decaci,zauvek ce mo nasim devojcicama biti veciti duznici.Zato sto su ove godine ne bas tako jednostavne, ucinile beskrajno lepim . Vec znam, da ce mo ih nositi u neizbrisivoj uspomeni,kao jednu od retkih i trajnih vrednosti,nasih zivota.

 Jer nase devojcice ce zauvek ciniti  trajni pecat ,i najlepsu nit naseg odrstanja……A to nam niko ne moze oduzeti…..