andrija

Prolazili jednom tihom ulicom,Daniela se okrenula oko sebe,pokazavsi rukom,u pravcu susedne manje,slabo osvetljene ulice.

“E, ovde, pa jos malo nize,nalazi se moja skola”,bila sva ponosna,ali samo  za jedan trenutak,a vec sledeceg,njene bademaste oci je prekrila tek primetna senka sete, “jos samo dve nedelje raspusta,kako je samo sve tako prolazno,rece ona zaleci.

“Ej ne tuguj,nasmejao je A.,pokusavajaci njenim,toplim ocima da povrati veseli sjaj “Pa kako bi uopste doslo sledece leto,ako se ovo ne bi zavrsilo,ili ne zelis da se ovo zavrsi?

Zamislila se,za trenutak,dva....

.“Mozda si u pravu,kada kazes da nemam razloga da tugujem za letom”.Kao da je pokusavala je da se opravda u ime malo predjasnje sete propracene jednim prigusenim uzdahom,iz svog  srca.posto  je uvidela da A. nije moglo tako nesto lako da promakne,jer joj je od prvog trenutka  stavio do znanja sa koliko paznje slusa  svaku njenu i rec,uopste prati svaki njen gest.Znala je vec da ce njeno emotivno srce ovo leto zadrzati u najlepsoj uspomeni,bas u njemu je otkrila davno naslucene  istine, koje su joj pomogle da otkloni neke dileme, i  konacno pocne da razlikuje  bitne od nebitnih stvari u zivotu.U svezem secanju joj je treperilo ono kisno jutro,sa sa pocetka leta,na pristanistu, u kafeu “Astor” .Milica joj ,zivopisno,do tancina,i krajnje idilicno  opisivala,proslu noc,i svoj prvi poljubac.Poput Milicinih sjajnih zenica, i njene su bile obojene posebnim sjajem.Sa kojih ,pre svega citala sreca,beskrajnog zadovoljstva,jer je njena najbolja drugarica,konacno posle nekoliko neuspelih pokusaja,ipak dosegla svoju zvezdu srece.Njeno bice je treperilo  neobicnim osecanjima  kakva ranije nije imala prilike da oseti. Sve vreme dok je slusala romanticnu ispovest svoje,kasnije ce se ispostaviti,od tog kisnog jutra na pristanistu, definitvno po sezibiltetu emocija,a i  drugih stvari koje si ih povezivale,svoje najblize prijateljice,nije joj bilo bas najjasnije sta se do desavalo u njoj.Jer bila svesna da poslednja trunka njene emocije,ako je ikada i postojala prema izabraniku Milicinog srca,isparila je one davne majske noci,kada ju je zadah alkohola iz Nikolinih usta zauvek otreznio,pozelevsi da je poljubi.Zamisljala je svoj prvi poljubac nesto drugacije,vise romanticnije.Njeno sanjalacko srce,jednostavno nije moglo da odgovori na  ni malo nezne  nasrtaje svoje simaptije i njegovu ocajnicku zelju da je svojim pijanim usnama  dotakne.Vec sutradan ga je u dubini svoje duse opravdala,ali posle te majske noci,nikada vise Nikolu nije  mogla da ga zamisli kraj sebe,neprestano pitajucu se,da li je to ikada i mogla.Ni njega,a jos manje nekog drugog,Posle neprespavane noci,takav osecaj joj se cinio jako dalekim,da uopste vise nije mogla da misli o tome.U stvari nije zelela sebi da prizna da je dozivela svoje prvo razocarenje,umesto toga tesila se,da jos uvek nije doslo vreme za ljubav, da nije sazrela,da svoje srce pokloni drugom.Kad su se pepeljasti oblaci konacno razisli,i kisu smenilo zalazece sunce boje kajsije,Daniela je u daljini sa prozora svoje devojacke sobe ugledala dugu.Nikada jos sa toliko vere,nije pozelela da joj se dogode romanticni trenuci o kojima je mozda sve vreme potajno razmisljala,od proslog maja.Jutrosnja ispovest njene bliske prijateljice,samo je probudilo tu zelju u njoj.Dok se postepeno suton spustao Vlaskom Malom,vec je bila prilicno umorna.Udisala sveze vece,noseno mirisom leta,koje vec  prakticno bilo na pragu.Dopustivsi svojim snovima da odskrinu vrata maste,sanjarilia je prvi put.

Vec izvesno vreme,primecujem da me niko ne razume dovoljno dobro, osim mojih vrsanjaka.Mada, ponekad mi se ucini,da me ni oni ne shavatju, bas uvek.A razumem li i sam sebe,gotovo uvek?Osecam svakodnevnu i neizvesnu borbu, sa samim sobom.Sa svojim mislima.One cesto znaju da odlutaju tamo negde daleko,da se i  sam zabrinem za njih.Kadkad osecam neki unutrasnji nemir a da mu ni povoda ne znam.A onda odjednom nestane.Pa se opet pojavi,pa nestane, tako u nedogled.Nestrpljiv sam vise od svega,zelim sve odmah i sada,istog casa,ne mogu da cekam.Svestan da dani prebrzo prolaze,iako ponekad zazelim da ih bar malo usporim ne retko mi se cas matematike,ili nekog drugog predmeta oduzi kao godina.Ni moji roditelji nemaju bas uvek sluha za mene.Cesto se ponasaju tako,kao da je njih zaobisao pubertet,kao da ga nisu prelezali.Ni jednog trenutka nisam posumnjao da uvek zele najbolje za mene,i da brinu,doduse nekad i previse,za moje nemirne godine,i dane pune neizvesnosti koji me ocekuju.Uceci me zivotnim vrednostima, svakodnevno mi stvaljaju  do znanja da mi istina bude preca  od svega,svake dobijene ocene. Na tome sam im prezahvalan.Ali me ipak ne razumeju dovoljno,bar ne onoliko koliko je meni potrebno.Ponekad nemaju ozbzira za moju nestrpljivost,brzopletost.Cesto se zatvorim u svoju sobu, prvi put u svom zivotu osecam moc tisine,razmisljajuci o povernim tajnama,o neizgovorenim recima o svojim snovima…Sazrevam li,ili mi se pricinjava?Ne znam  kada ce proci ovaj  moj pubrtet?Pocinje li neprimetno da odlazi detinstvo,ili ce konacno proci jednom zauvek,tek kada sledeceg juna budem zavrsio Osnovnu Skolu?Kada  zaista prestaje detinstvo.?Prvim bolom u zivotu?Prvom ljubavlju?Prvim rastankom?Da li  su stariji u pravu kada kazu da nista,osim vremena nije vecito?Ne  zelim da verujem u to! I Necu!Iako sam nestrpljiv,zelim iz sve snage da  ovo vreme,vreme puberteta traje,traje,i traje,….Sa svojih 14 godina nisam spreman, ni dovoljno zreo da prihvatim neke istine.Za rastanke tek nisam.Slutim da ih necu tako lako prihvatiti.Mozda detinstvo ne prestaje nikada sasvim, vec samo manja svoje oblike….

Voleo bih i kada odrastem, da u sebi zadrzim bar samo jednu nit.Najlepsu,neraskidivu. Po njoj cu zauvek cu zapamtiti ovo nemirno,uzburkano, vreme,noseno emotivnim momentima kroz koje prolazim zajedno sa svojim vrsnjacima,naravno i  vrsnjakinjama.Bez njih,to je sigurno, ovo vreme ne bi vredelo.Praveci tu neraskidivu nit od nasih zivota, nemirnih kao more,najlepsu  caroliju,mi decaci,zauvek ce mo nasim devojcicama biti veciti duznici.Zato sto su ove godine ne bas tako jednostavne, ucinile beskrajno lepim . Vec znam, da ce mo ih nositi u neizbrisivoj uspomeni,kao jednu od retkih i trajnih vrednosti,nasih zivota.

 Jer nase devojcice ce zauvek ciniti  trajni pecat ,i najlepsu nit naseg odrstanja……A to nam niko ne moze oduzeti…..