andrija

Nikada vise nisam zeleo I mogao da pricam o tome.Kao ni o cemu sto je imalo prizvuk tih nasih dana.Svestan  mozda da cu te jednom zauvek lisiti nekih istina koje sam  samo iz straha precutao.Zverski sam se trudio da  u korenu isecem svaku uspomenu,da izbledim svako secanje na grad cije ime nikada vise nisam mogao da pomenem a  da mi svaki put nije  zastala knedla u grlu.Ceznjivo sam cak I mnogo godina kasnije  u svojoj glavi odmotvao rutu do Malog Rita,nepogresivo osecajuci da su u njemu jednom zauvek ostale nase stope,koje ni letnja kisa onog kasnog popodneva nije mogla da spere.kao ni   jedna potonja.Hvala ti sto si me u svom secanju zadrzala bas onakvog kakav sam zeleo da me upamtis zauvek.A ja sebe nikada vise isam mogao da naslutim kakav sam izgledao u sutonu poslednjeg dana leta.Da li je to bio I poslednji trag detinstva?Ne znam da li smo na kraju tog leta odrasli,ali znam da nismo uspeli da prihvatimo bol koga nam je donela istina.Cesto sam se pitao,da li smo to mogli na pragu devetneste?I to u onom nasem vremenu.Ali u inat svemu,nasim povremenim maskama I cestim transformacijama,ostaje neizbrisivo secanje na jedno prohijalo leto u nasim zivotima,kada su se premijerno tvorila nasa prva,I pomalo bolna osecanja.Zivot je mozda ispao nepravedan po nas jer nam je prekinuo mozda najlepsi san.Sve sto je kasnije sledilo to je vec neka sasvim  druga ne prica, vec dimenzija.Zato mi imamo onu nasu.Jer ona je vecita.Bas kao sto je I trag nasih stopa u Malom Ritu,dok se svuda oko nas sirio miris kise nosen prijatnom svezinomseptembarskog sutona.Sve I da zivimo joss to zivota,to se dozivljava samo jednput.Zauvek